Srpski književni glasnik

ВЕЧИТИ ПУТНИК. (ПИСМО.

Ja сам био створен, Госпо, да се родим, Да. живим и умрем, све у истој кући, Да целог живота, никуд не мичући,

У истоме куту разговоре водим;

А ја белим светом расух живот цео; И на обалама где је вечна плима,

И- у сваком граду, сваком месту има По кап моје крви и мог срца део.

• Ко раскинут Ђердан, снизали се моји

Дани, разбацани, туђи један другом,

И у луталичком мом животу дугом

Нигде један спомен уз други не стоји. .

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије На северу мртвом, где се мрзне море, Где ниједна тица пропевала није,

Где прастаре шуме никад не шуморе,

И где снежне јеле што столећа броје Као беле дувне непомичне стоје...

Све су јутрос јеле обвијене снегом

И дрвене куће, ко од снега целе, + Под црквеним торњем спокојно се беле

Кбо шатори бели под победним стегом.

Но мисао моја није тако бела.

У мени се буди опет чежња стара

И, шапћући тајно, ко вечерња врела, Пред очима мојим старе слике ствара,