Srpski književni glasnik

А Преводи у Стиху и Слику. 59

"слик по слик, како тако, како било, као репзит, као ђачки ' задатак који се ради за казну, с једином тежњом да ствар с уде „израђена“, да „мисао“, ма и осакаћена или извитоперена, ' „буде ту“. Чини се да се они боје напора, који тражи вре(мена и већи потрошак снаге. Борећи се са својом муком, Тони се уморе или изгубе стрпљење, те им не остаје моћи за критику производа своје муке. Можда их заварава и утисак који имају од оригиналнога текста, који у њиховом осећању "траје, и којим они преливају и свој властити текст. Они свој "текст, наравно, још преливају и осећањем љубави према себи амима — осећањем од којега сваки човек има читаве ризнице Гу својим грудима. Они би те мане, као читаоци, осетили код "другога. Они, кад сами раде, немају осећање чишаочевог осеТања, без којега се, међутим, ништа не може написати, ни : самостално, ни преводећи.

a Отуда је могућно да они узимају толике, чудне и · кобне “ слободе с облицима, речником, фразеологијом, синтаксом, и i логиком свога рођенога језика. И тако је једино могућно да гони не постану свесни тога, колико су те слободе чудне и – кобне.

| Трећа је невоља што преводиоци тога рода имају исто "тако мало обзира према смислу свога текста као и према "његовој лепоти и његовој језичкој правилности. Г. Савић је _ кроз цео превод, ради стиха и слика, толико скраћивао или “ паразитно надевао и иначе месио и прерађивао фразеологију Т Гетеових стихова, да су читави низови стихова не само пре" стали бити лепи, но су престали бити и разумљиви. Сувише често

“ нала пред собом или у глави, не може погодити смисао, у "сваком случају не смисао који им је Гете хтео дати.

E „Посвета“, у почетку Фауста, може се рећи да је сраз– мерно добро преведена (наравно с оградама које су горе поменуте). Али ево како гласи једна строфа из те „Посвете“ _ (почивке одвајају стихове):

„Песама нових не чују ми гласе, — Ах! којима сам први пев'о пој.

“ — Гунгула наклоњена разбегла се — И први одјек изумре у њој. — Незнанима сад срце ми јада се, — Са њихне хвале страх ми расте мој; — А ко “се радовао мом певању, — је л' жив, ко: зна, на коју оде страну.“

А ево шта каже Гете (мој превод је у прози; почивке опет бележе крајеве стихова):

BN |