Srpski književni glasnik

72 Српски Књижевни Гласник. она

УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА. — ПРВИ ДАНИ КОНСТИТУАНТЕ.

Београд, 25 децембар, 1920.

Претходни послови у Конституанти завршени су. Вери„фикациони Одбор оверио је довољан број мандата да би се могло приступити избору председништва, и она је конституисана. По Пословнику, требало је одмах отпочети рад на · доношењу Устава. Али су, узгредно, у том времену избиле на површину непредвиђене чињенице. Пре свега, самом Пословнику у целини с многих страна оспорена је, већ на првој ~

седници, правна важност. За тим, читаве странке, — KOMy-_ нистичка, Радићева, хрватска заједница, југословенска пучка · странка, — нису положиле заклетву, ма да је Пословник

сматра као битни услов за вршење посланичке дужности. ·

Најзад, кабинет Г. Д-ра Веснића, који је спровео изборе и из- # радио један предлог Устава, поднео је оставку. Тако су доведени у питање: прво, прописи унутрашњег реда на основу којих Конституанта доноси Устав, — што обуставља цео ток њезиног даљег рада; па, друго, незаклети посланици, — за које се сад не зна да ли су у опште посланици; напослетку, треће, и сам предлог Устава, — који нова Влада не мора прихватити као коначну основу.

Пословник је постао према једној одредби Изборног Закона, по којој су Влада и један нарочити скупштински одбор били овлашћени да га пропишу. Али он је донет тек пошто је Привремено Народно Представништо било распуштено, када је и сам скупштински одбор престао да постоји. Отуда му · се пориче законитост. Први који се на њ бацио каменом био је Г. Корошец, који га је, међутим, као активни министар у кабинету Г. Д-ра Веснића потписао, па доцније, узевши наведену неправилност као повод, поднео оставку на свој портфељ. Други један министар, Г. Дринковић, који раније није“ сматрао да · треба због те нелегалности да иступи из Владе, изишао jie, баш зато, из Конституанте, заједно са свима представницима своје странке, али се, за разлику од Г. Корошца, није раставио од свога министарског портфеља. Трећи министар, Г. Ковачевић, који припада истој оној групи чији је шеф Г. Дринковић, није прибегао никаком политичком испаду, и више је волео да и даље остане на своме положају, као да то питање и није покренуто. У нашем парламентарном животу ово је први пут да министри приређују ову врсту демонстрације против својих властитих аката, за које носе одговорност солидарно. Овој неозбиљној игри не треба придавати какав већи значај. Највише се може узети да су ти људи, несвесни дубоких преображаја који се око њих спроводе, пренебрегли ону строгу моралну исправност и онај прави пут у јавном раду без којих се никако велико дело ни национално ни државно не може створити.