Srpski književni glasnik

Бјелоушка. 83

| клицали су и сада, али им је глас бивао тиши и муклији; · одјекивао је без боје и топлине по котлини, у коју су управо _ улазили.

Мрзлица је бацала на њих своју невидљиву мрежу хлад_ Hohe и шутње. Зебли су у тијелу и у срцу, чудили се наједанпут чежњи што их бијаше повукла низбрдо, и до два пута – стадоше не знајући би ли се окренули и побјегли уз гору. ; И кад се нађоше скупа на леденој кори ријеке, они стаодоше очи у очи и погледаше се — као два туђинца. Ријечи | су замирале на њиховим уснама, а мрзле им се руке једва дотакнуше. Не изрекоше оно што су хтјели рећи; не измјенише дарова што их бијаху понијели.

Растадоше се шутке, млитави и хладни, носећи у себи на планину сву мрзлост оне хладне и шутљиве ријеке.

Три су дана боловали од студи што их је прожимала. "Мотрили су се као и прије издалека, сједећи непомично на пашњаку већ зелену и пуну траве.

Доскора, кад се сви лугови зазеленише и планина оживи од жубора врела и пјевања птица, спопане их изнова немир ои пријашња чежња. До два пута сиђоше изнова у долину, али "их Мрзлица опет одби. својом хладноћом и шутњом. Њихова

је мука расла из дана у дан. Трпјели су читаво прољеће, мучили се и у дане љетне, док стигну час у коме се наједан"пут све промијени. | То се збило једног дана, о илијнштаку. Од замаха Божје руке сунчани се колут бијаше оног јутра залетио с најниже тачке на обзору уза стазе преко "неба. — Пробивши се кроз крдо облачића, што су још у праскозорје пасли по ливадама на најисточнијим међама на | зренику, ватрени се точак бијаше закотрљао неколико копља високо запаливши облаке, који су неко вријеме пламсали | црвеним ватрама, док и не изгорјеше у све бљеђој зажари. | Пео се је затим уз небеску цесту витлајући около себе ројеве | варница. Изгледало је да га сила издаје, и да ће стати насред "пута, али се он ипак котрљао читаво прије подне увијек на | више, жарећи се све јачом свјетлошћу. А када стигне на | врхунац неба, сунчани точак стаде, прије но што ће се спу· стити низбрдице према западу.