Srpski književni glasnik
82 Српски Књижевни Гласник.
Бијаху бацили преко гудуре, на дну које се ваљала Мрзлица, неки невидљиви мост; по њему су њихове жеље ишле сваки дан једне другима усусрет, да се нађу и да се споразуме. За дуге зиме, кад снијег пада и олује бјесне по планинама, они су сједјели уз своја огњишта мислећи једно на друго и очекујући дан кад ће прве јагорчике процвасти, и стада изаћи на пашњак, и први ступац дима јавити са супротнога пропланка да је изнова настало доба њихових чуд- них састанака и разговора.
Они бијаху већ нарасли, кад се једног дана договорише, | с тешком муком, како ће обоје сићи на Мрзлицу, да се састану. и да се једном виде. Ишли су низбрдо хитро и лагано, као да их крила носе. Штапови су им дрхтали у руци, а срце им куцало . у немиру очекивања. Брзали су силазећи увијек наниже по паш- | њацима без грмља и дрвећа, застајкујући свако толико да се! виде и гледају. Црвени од хода и узбуђења силазили су, свако“ низ свој обронак. На по пута стадоше чудећи се што су већ тако близу, и ако их још дијели нижи дио стрмине и | ријека. = И за први пут полетјеше њихови гласови с једног обронка | | на други. “|
— Oj!
— Oj! u
— Зову ме Ђерданом.
— ја сам Тихана.
— Oj!
0
Причини се обома да им гласови звече попут сребрних ; рогова у прољетној шуми, док сунце истиче на гори. Buba i се велики, млади и весели, ношени жељом да се састану приме за руке и погледају у очи, насмијани и сретни.
— Тихана!
— Ђердане! клицали су хрлећи још на ниже, али док су им ноге брзале | увијек хитрије, њихова су лица бивала све блеђа, њихова срца све мирнија. У њих је продирало нешто, што није било ни| умор ни клонуће, а гушило им занос, млитавило жиле, сапињало. их у грудима. 1
— Oj!
— Oi!
у
NI |||