Srpski književni glasnik

вља тим ноти лукавством. ___— Јеси ли ти то, Антониог рекао ми је он кад су се та отворила. Седи, пријатељу.

"Ја сам послушао. Ми смо остали тако добрих пет мите _ OH, окренутих леђа, чешљајући и даље своју браду и у око уздишући, ја непомичан, пазећи добро да га не тргнем "из његових размишљања.

| Он се диже и приђе к мени.

= — Антонио, рече ми он узимајући ме за руке, Лобегати су, ја то знам, верни. Од Санча 1У Храброг и Хенрика ИП. месног, они су, душом и телом, одани католичкој династији. с суни се да си готов да пођеш стопама својих предака!

| Ca сузама у очима, ја сам се заклео. У том часу, да | :: Goa затражио да идем да заузмем Билбао, ја бих

rune

__— Честити Антонио! Антонио мога срца! рекло је Ње| "Величанство.

И пољубило ме је.

а Заповедајте, Господару, заповедајте! рекао сам ја. Оно је поновило:

|__ Честити Антонио! Антонио мога срца!

А ја, плачући од узбуђења, ја сам разумевао колико“ | мало заслуге у томе бити херој.

Краљ ми је тада погледао право у очи. Његов чежњив јоглед постао је испитивалачки и опор.

_ — Ти ми се кунеш да ћеш чувати тајну, Антонио 2

: # — Ја се кунем, Господару, рекао сам ја, с једним коле- 5 на земљи. 28,

– Он ме је подигао с великом добротом. "и

-— Кад је тако, онда слушај. Он је се срушио у своју наслоњачу и сакрио је своје

}

5— АНТОНИО, себшено је! Твој господар је заљубљен. — Ви, Господару 7 рекао сам ја, изненађен. вади : : t ~ :