Srpski književni glasnik

92 Српски Књижевни Гласник.

— Од скора, али за читав живот. ја волим, шта кажем 2 волети, ја обожавам госпођицу де Меркер.

„Госпођица де Меркер је она млада Францускиња коју је Алегрија Дечарт довела амо, пре од прилике месец дана, после афере са вилелеонским среским начелством. Ја сам је видео само једном, једне недеље, на Божјој служби. Она ми се учинила доиста савршено лепом.

— Па лепо, Господару! рекао сам ја мало враголасто.

— Глупаче! казао је он, али без икакве намере да ме вређа, ти не појмиш, значи, ни озбиљност моје љубави, ни све што [0] стоји на путу.

— Ви сте краљ!

— Ја сам краљ, ја сам краљ, то се разуме, одговорио је он нервозно. Ах, јадни Антонио, како ти завидим! Види се добро да ниси никада волео! |

У себи, ја сам се насмешио. Види се добро да краљ не зна ништа о вези коју сам ја имао, 1849, у доба Клеонардова министарства, са Луизитом, оном прекрасном балерином. Дон Карлос је био тада веома млад, али је доцније могао чути да се говори о томе. Ствар је, у своје време, дизала велику ларму, у Мадриду и другде.

Ја сам се ограничио да кажем:

— Могу ли запитати Ваше Величанство која је препрека на коју оно циља“

— Није само једна. Има их двадесет, рекао је он с једним великим уморним покретом. Најпре, војвоткиња де ТоресВедрас. Ти свакојако знаш да ме је Доња Хуана почаствовала својом наклоношћу...

— Могли бисте послати војводу у мисију на неки хришђански двор, прошаптао сам ја.

— Да би, пролазећи кроз По, Доња Хуана затражила аудиенцију од краљице Маргарите, одговорио је Дон Карлос слежући раменима, и предала јој моја писма.

— Ваше Величанство је писало 2

— ја сам писао. Разуме се. Писао сам. Ах, јадни Антонио! Види се да ти ниси никад волео.

— Шта има још

— Има... има Алегрија.

— Она је сва одана Вашем Величанству.

«од

1