Srpski književni glasnik

ЧАСОВИ МОРСКИ.

ЈУТРО.

У свакој хридини куца по једно велико срце;

И сваки вал је ко коњиц што у вис се пропиње ржућ; И бријег сваки је налик на жртвеник крцат цвјетова; И свака капља је росе ко бисер; и свака је грана Зеленој застави слична, док силази прољетно јутро Низ гору к игалу морском.

Све згрбљене смреке су сада Дигнуле чупаве главе; сви чемпреси тамни су зубље На врху запалили своме,,а галеб је с каменог рта Диго се кричећ, сав био, да заплови машући крилма Уз рјечину зрака сунчаних што хрбат му дугачки злате, Док, плаветна и пуна искри, сјен његова на море пада Налик на големи крст. |

Силази прољетно јутро низ обронак к шљунку на жалу, А крда морскијех жена на лежају халуга сланих Шибају репима рибљим по песку, док блистају љуске На широким боцима оним, и зелене гледају очи

У свјетло што силази с виса.

О, море! О, праоче мој! Пред зору и ја сам с њима у затону халугу жвако. И моје срце се јутрос помладило. Моје је т'јело Друкчије постало... Ето, у мене су власи дугачке Ко алгине нити, зелене ко окр'јеци; уши су моје ' Налик на шкољке, што у њим глас таласа вјечито шуми, У И мој је језик сад слан. 1

И, MISU. *5 ka

Силази прољетно јутро на игало... И ја га чекам. Од њег ћу примити злато, у устма што носи ми својим.