Srpski književni glasnik

О И Па Је а И и pa О JA И

Грчка Уставност. 109

код председника владе Ралиса и питао га какав је циљ томе решењу. Овај корак енглеског представника изазвао је узрујаност у јавности грчкој, јер је протумачен као намера Сила да се опет и непосредно мешају у унутрашње односе Грчке. Утврдило се, међутим, да је енглески посланик, као и многи други посланици после њега, био код Ралиса у циљу просте информације а никако да интервенише у ма коме смислу. Скупштина је оглашена за уставотворну и ако се томе изриком противи чл. 108 Устава, који каже да је „општа ревизија Устава забрањена“. Венизелос, наслањајући се на тај члан и сазвао је био данашњу скупштину само за ревизију извесних одредаба, коју тај члан допушта, под условом да се две скупштине у два разна сазива за њу изјасне. Међутим, и та ревизија мање важних одредаба смела би се обавити тек пошто протече десет година од дана проглашења Устава који је данас у снази. Како је данашњи Устав донесен 1 јула 1911, то је и решење Венизелосово било неуставно. Али се, доносећи га, Венизелос позивао на права — револуције. Он је тврдио да је уклањање Константина и прелазак Солунске Владе у Атину, 1917, био један револуционаран акт, и да је ревизија Устава, после њега, сасвим природна и неизбежна. У ствари, одредбе које је Венизелос мислио да измени и које је редовној скупштини саопштио биле су необично важне, јер су њима требале бити скучене знатно дотадашње прерогативе владарске. Тако је, према његовом предлогу, Краљ морао да узима Председника Владе из већине скупштинске, није имао права да огласи рат, и није био Врховни Командант војске. Према тако важним изменама, које су предстојале, тадашња опозиција тражила је да се скупштина назове уставотворном, а не ревизионистичком. Разлика је била у томе што је уставотворна скупштина могла да стави на дневни ред питање о владару, о наслеђу, о многим основним питањима државног поретка, а ревизионистичка, онако како ју је Венизелос замишљао, смела би се бавити само искључиво оним тачкама које је Влада и редовна скупштина била одредила. Опозиција је, тражећи истинску уставотворну скупштину, намеравала покренуги питање о уставном положају краља Александра, који је тада још био у животу и кога она није признавала за Краља, него сматрала као Регента који управља место правога Краља, Константина, и до његовог повратка.