Srpski književni glasnik

а У СТавност.. Хи 111

ћина посланика била је за то да је скупштина уставотворна

суверена, и да њу не може нико распустити док не сврши

посао ради кога се састала, и док сама себе не разреши.

Оно гледиште је било најпре у духу тадашњег покрета

управљеног противу владара и целе његове околине. Али, осим тога, оно је имало за себе и једно решење уставотворне скупштине из 1864 године, које је било донесено чим се она била састала. У том решењу стајало је да „Краљ има права санкције за све скупштинске законске пројекте изузимајући Устав“. Сасвим у духу тога решења, дакле, скупштина од 1910 и 1911 сматрала је, да је она изнад владара и да он нема права распуштати је. Венизелос није могао стати на ово гледиште скупштинско, због нарочите политичке ситуације створене покретом из касарне у Гуди. Тај покрет уздрмао је био и разбуцао све старе патриархалне странке и, за то време бар, онемогућио сваки рад владе са њима. Сам Венизелос пак био је дошљак, без икаквог ослонца у земљи у којој је све још почивало на традицијама великих историјских породица. Зато је он мислио да му се, у оном метежу и оној општој несређености, при ревизији устава, ваља ослонити

"на владарски ауторитет, који је истина и сам био уздрман,

није био богзна како велики, али је, какав такав, био још ту и онда кад осим њега ничега другога већ није било. Бра-

нећи своје гледиште Венизелос је рекао да без обзира на то

да ли је скупштина обична или ревизионистичка. „Краљ не само да има право но и дужност да је распусти ако нађе да је она у опозицији са правим расположењем у народу“. Право распуштања сваке скупштине је по Венизелосу владарско право раг ехсеЏепсе, „дато неодговорном чиниоцу да би могао, апелујући на суверенитет народни, успоставити потребну хар-

монију у земљи,“ Како скупштина од 1910 није показала много

расположења да прихвати ову теорију Венизелосову, то је он, да би извршио притисак на њу, дао оставку. Краљ, сасвим природно, потпуно солидаран са Венизелосом, није оставку уважио и дао му овлашћење да распусти уставо-

творну скупштину, и да тако, фактом, очигледно докаже то.

право владарско, које је, у осталом, нова Уставотворна Скуп-

– штина признала.

~ Измене које је скупштина од 1910 и 1911 унела у устав

"од 1864 нису безначајне, и ако не дирају у основне одредбе