Srpski književni glasnik

148 Српски Књижевни Гласни«.

Италији, Француској и Шпанији, која је касније имала свог изврсног представника цртача и сликара Гоју. Енглези су даље усавршавали бакропис и наишли на нове техничке резултате, од којих ваља нарочито истаћи, у ХУШ веку, мецошиншу. Техником мецотинте не ради код нас нико. (Ако ми је допуштено додати, напоменућу да сам лично учинио неколико покушаја у њој, али услед оскудице бакра не могох наставити.) Осим доброга материала, за рад на мецотинти треба извесна доза стрпљења већ код припрема бакарне плоче, која се мора избости ситно са челичним зупцима да би постала храпава и да бисмо могли по њој грепсти и стругати оштрим челичним ножем помоћу којега вадимо светлосне партије.

Све поменуте графичке технике живе и постоје у модерној ликовној уметности, а негују ихеготово сви највећи савремени сликари: Брангвин, Лепер, Бернард, Мунх, Либерман, Мајд, Швабински, и други, а од наших Г. Томислав Кризман и још неколико млађих ентузиаста отмене и аристократске графике. Г. Кризман је схвата више сликарски но графички, што се види већ из формата који графика не поднаша (јер онда престаје бити чиста графика) и који чини утисак слике, сликане помоћу игле и штампарског црнила. Ипак морамо признати да је Г. Кризман створио одличне бакрописе, међу којима портрет Пресшолонаследника Александра долази у ред најбољих портрета (у бакру) који су у нашој графици створени. Тај портрет успео је не само као портрет, већ је на тако уметнички одличном и технички савршеном степену да се може поставити у ред светских бакрописа, као што су Унгерови и Шмуцерови, који су пуни топлине и љубави за спору уметност бакрописања. Г. Кризман се служи модерном процедуром, употребом азотне киселине, која нагриза бакар, и избегава оно претерано и досадно извођење „бакрореза“ којом су радили стари графичари (директно резање у металу). Метода модерних графичара није напорна, али тражи промишљеност, нарочито ако уметник жели постићи складне односе, као што то уме Брангвин. Уметник, у том случају, треба да прави пробе, — и то по неколико пута, — док не сврши бакропис, јер се догађа да испадне нешто сасвим друго но што је уметник хтео, а то не сме да се догоди, јер је такво дело (ако случајно и успе) ствар случајности, која може бити само интересантна. Код портрета, разуме се, од случаја се не могу очекивати никакви добри резултати. Зато је Г. Кризман и морао ићи у Немачку да савесно изведе дело које му може служити на понос његове уметности, о којој смо и до сада имали најлепше мишљење. '

Поред успелих портрета, Г. Кризман је изложио и неколико пеизажа, који су рађени још слободније и ширим потезима, и по својој отмености иду међу прве радове нашег бакрописа. У свима тим радовима, било из Босне или из Старе