Srpski književni glasnik
ПЕСМЕ.
IX!
У руже, варак, што трепти цео,
И чемпрес, ја бих одести хтео
Ту књигу к'о смрти ковчег, где стоје Сахрањене те песме моје.
О, да и љубав сахраним исто!
На њеном гробу цвет би заблист'о Покоја мога... Ал, авај, он, тамо, У гробу моме цветаће само.
Овде су сада песме што сретне И дивље, негда, к'о лава Етне, Избише са дна чуства ми тајних, Расипљућ' хрпе искара сјајних.
Сад оне леже, неме и саме, Самртне, хладне и бледе к'о таме. Но с нова жар ће букнут им врео, Када љубави дух сврх њих бдео.
А једном, тако слутња ми звони, Он ће над њима сузе да рони Јер једном, даљни мој цвете вити, Ову ћеш књигу држати и ти.
Онда ће песме решит се спона,
И молећ' слова гледаће бона
У лепе очи, што греју чаром,
И шаптат с болом и слатким жаром.
! Превод првих осам песама изашао је у свесци од 16 марта 1921.