Srpski književni glasnik

Е ке УВ ЗАВЕ И и пи. = – Издајство Илије Такалова. 85

хове слике уза се, а ипак није хтео да разуме туђу бол. · Управо није хтео. Домовинска љубав која га је довела ту, = посвећена сад патњом и жртвама милиона, дигла се у његовој души као божанство, које за одмазду тражи и милионе других . жртава. Далеко од живота, налазећи у мужевном сношењу властите патње ужитак, а друге патње, оне које продиру дубље, и не гледајући, он је то своје чојство само поја' чавао, и сваки противни осећај држао слабошћу. Зато се и љутио на нас. Као у пркос нама, није ни скривао жељу да „који добар Геџа на бајонету насуче црева тог швапског заручника, па да ту проклету бабускеру гледа цели дан како плаче.“ Кад сам га једном сетио при том његове заручнице и његова још непознатог удеса, побеснео је, а затим нагло ућутао. То ми је учипило његову упорност још више заго' нетном, и хтео сам да је ставим на кушњу. Стао сам и даље да му говорим о заручници, о мајци и сестри, о дражи жене уопште, о утехи њеног погледа и милошти њене близине и, ма да је при том гунђао, слушао ме је... Али када бих га изненадио упитом, или обратио говор равно на Анчу, опет би смрсио љутито:

— Срамота је то, људи, што ви радите; црно издајство!

— Ама зашто издајство, Илијо, — не дадох се ја, зар није човек свуда човек, и није ли добро срце утеха, било оно швапско или српског Па и лепота, Илијо, — зар није лепота ништа, . и зар ти није срце заиграло ако си је добро погледао 7

— Али кака лепота, промрмља. Шкиљи.

Никако се није дао. Чинило се чак да га је све то дотле огорчило да“ је одлучио и да не псује више, па је иза неколико дана још само испод ока погледавао на кућу сучелице, и ћутао. :

з

Тако су пролазили дани, монотоно као на робији, али ипак оживљени том чудном авантуром. Као да је погађала тежину наших мракова, и наслућивала како мора да су језиве бесанице кад немаш о шта да обесиш поглед, Анчи је почела да нам оставља светло и у ноћи, као успомену на себе и залог своје близине. У тај осветљени прозор, — који је бдио над нама као мајчино око, — загледао би се каткада Илија немим погледом кога у мраку није видео нико, осим мене