Srpski književni glasnik

СЕДМОСПРАТНА ЧЕЖЊА.

Страсни занос опија и кочи Моје очи

Што у свемир нагле.

Бесане се звезде чудно сагле И у бескрај

Тајанствено жагле,

И дижу ме у звездане магле!

И док месец к'о хаџија кружи

Над безданом

К'о над светим гробом,

Сваки звук мој

Од живота дужи,

Враћа ми се сав натопљен тобом...

И проноси

Молитву безречну

С васионе потресле од шума. И са њоме

ја почињем вечну

И очајну песму изнад ума!

С њом походим све храмове златне, И отварам

Све одаје тајне,

И пробудим снове седмоспратне,

И стапам их

У чежње бескрајне,

И постајем звук гигантске тајне!

Попет тако на махнити престо, Где се топе И звуци и бдења,