Srpski književni glasnik

1847.

Српски Књижевни Гласник.

И нестајућ на растанку певам (тајна ме сила гони:) можда ће глас мој после мене звучат...

Кад на смрт воде сужња осуђена, он виче, да зна да још умро није: и сви ми тако вичемо у страху,

пролазна браћо, смрти посвећена.

Ал' песма нек се место плача чује! Бол души песму и глас грлу даде, нек песма моја смрти се наруга!

А што је глас наш и што песма наша 7 К'о валови тамни иду поколења,

да несвесно шумећ пролазе и гину. Страшна река текућ шуми нехотице :

кому и чему то шумљење требат7 Можда је лакше и слађе тећи тако...

КУЗМА ТОМАШИЋ.