Srpski književni glasnik

ПОСЕТА АНАТОЛУ ФРАНСУ.!

Бавећи се једним песником из поколења Анатола Франса, дошао сам у додир са Г. Ноелом Шараве, познатим вештаком за рукописе. Овај стари пријатељ великога писца, пошто му је говорио о мом раду, саопшти ми да ће он радо примити „Тугословенског професора који проучава доба његове младости“... Анатол Франс, коме је сада седамдесет и седам година, имао их је само двадесет у доба похода на Парнас. Али он је још раније, у своме петнаестом пролећу, објавио своју прву књигу: Легенду Свеше Радегонде, Краљице Француске (1859). Пуних шездесет година његова неуморна рука није престала писати, и данас је он несумњиво највеће књижевно име у Француској, можда у целом свету...

Десило се међутим да је Силвестар Бонар убрзо затим напустио своју вилу поред Булоњске Шуме и отпутовао на имање Ла Бешелри близу Балзакове постојбине, Тура. У том, чудним случајем, географско друштво из тога места изјави жељу да чује нешто о Југославији, и мени се тако даде прилика да у исти мах посетим славног Француза.

Кад се пређе Лоара, недалеко од места где ју је Петар Карађорђевић 1870 препливао да би умакао пруском ропству (о чему се у том крају још чува успомена), кола се за читав километар пењу недогледним друмом Париз—Бордо, затим скрећу лево, и за мало, кроз зелене ливаде, поред вила којих је пун брежуљак Сен-Сир, улазе, између живе ограде и високих дрвета, у једну затворену алеју. У дну, сив зид, сури кровови који се једва виде иза грања, зелене гвоздене вратнице. То је Ла Бешелри. Доброћудни стари кочијаш, као извињавајући се што све то не изгледа велелепно, објашњава ми да се нова зграда не види споља...

! Ови редови нису за сада били намењени јавности; али их је писац ипак уступио С. К. Гласнику, који налази да су од интереса и за шири круг читалаца. Ур: