Srpski književni glasnik

Смрт Флоријана Крањчеца. 489

и повељама), крстили своју децу искључиво именима мртвих народних краљевских династија, те су у крсним листовима стајали у оно време сами Звонимири и Крешимири и Трпимири и Томислави, дотле су деца чиновника, подворника и јавних намештеника крштена именима високе династије која влада хрватским народом на темељу закључака цетинскога сабора од 1526, прагматичке санкције и мађарске нагодбе. И ако буде данас сутра, после много стотина година, који кратковидни професор листао нашим културним документима овога тужнога времена, он ће по крсној наменклатури наше деце моћи лагано да закључи на политичку ориентацију отаца.

Да се прворођени син Флоријана Крањчеца крсти именом ерцхерцога Максимилијана, зато је највише говорило то што је један покојни стриц Флоријанов био пловио под заставом адмирала Тегетхофа године шестдесет осме у Мексико по тело мушкетиранога цара, и о томе често причао, пак се староме Флоријану усекла у мозак нарочито та сцена, да је била месечина када су укрцавали на лађу лес са царским телом. Месечина, а царски лес покривен црним сукном преко којега је нацртан педаљ дебели бели крст. Мајка Јула међутим није хтела ни да чује о Максимилијану. Она је била за Леополда, по ерцхерцогу Леополду Салватору, који је онда боравио у нашем граду, давао знамените плесове и био много популаран, јер су му се деца по целе дане возикала градским улицама, јела црни јечмени крух од једнога пекара из Дуге улице, и то је знао цео град, а на карнавалско после подне бацала са балкона међу плебс наранџе и чоколаду и сребро. Између Леополда Салватора и Максимилијана нашао се онда компромис у имену несретнога покојнога престолонаследника Рудолфа, и тако би мали Крањчец прозван на крсту Рудолфом, за вечна времена. Стари Крањчец је своје дете волео, а опет и није га волео.

Дете се коначно и не љуби никада само за себе као такво, него са свим оним околностима и акциденцијама које се јављају на свет са оваком новорођеном животном појавом. Јер дете се у овом нашем малограђанском и једноставном животу јавља редовито као последица светога и сакросанктнога сакрамента брака, који не веже у једну нераздељиву целину само постељу са свим њеним лепотама и сенсацијама, него — а то је неизречиво важно — и стол. А Крањчецова