Srpski književni glasnik

508

Српски Књижевни Гласник.

„О селе, о најдубљи веску,

Ким закони природе зборе,

Што силника пркосиш треску, Самовољи колебаш дворе, —

То доиста твоји су гласи,

С њих душа ми цвећем се краси.

Ах, како да тешко ми буде, Да твојега следим Хемона,

На вешала тиранске луде,

Кад лепша од његва си тронаг Он овде у гробу ме жива,

К'о тебе, о крине, окива!

Сласт из те је изићи раке,

— Ко за тебе у раку поћи, И сунчеве оставит' зраке

И отет се тиранској моћи: Јер вешала лестве су неба, Твој глас када следити треба.“

А. ТРЕСИЋ-ПАВИЧИЋ.

СВРАЦИ.

(ИЗ „НУТАРЊИХ БЛЕСКОВА“.)

О крештава сврако С оморике вите, Што учиш ме како. Да свијам у ките

И срце и ум, —

Ти мислиш да песма Тек игра је звука, Ил јаглук, где ћесма За дангубу рука,

И пролазни шум.

Ал чахура сјајна Од звезданих зрака, И препуна тајна Је китица свака