Srpski književni glasnik

~

АНТИГОНЕ.

(ИЗ „ПОБЕДНИЧКИХ ПЕСАМА“.)

Антигоне, љубљена селе,

Ти генија најлепша ћери, Сен кринске ти појаве беле Све слике ми маште олиери; Три тисуће мрачнијех лета Пах душе ти чисте прелета.

Јунакињо братске милоте, Од Порције јача на муци, А лепша од лепе Шарлоте, Без крвава ножа у руци; Божанска к'о девица Жана, Без крви и љутих мејдана.

Лепотице радо целивах,

Ал тебе једину ја љубих, Целивајућ о теби снивах,

Док посвема наду изгубих

Да мирис ти откијем душе

На земљи где страсти нас гуше;

Док мирис, ком не нађох пашка На уснама никакве дјеве,

У тамници дух ми подрашка

И слађи од певања шеве

Глас душу ми мирисом пуну, К'о целов с небеса целуну:

„Задовољна с тобом сам, брате, И ево ти целова мојих,

Да путем те вешала прате,

К'о крила свих полета твојих, У вечнога мира ведрине,

У крепости алем-висине.“