Srpski književni glasnik

ПРОЛЕЋЕ У ГРАДСКОЈ УЛИЦИ, : СИДЈУШКИ.

Блистају рујни рубини у вину наше самоће, а негде, на брдима родним, оморике црне ћуте давну тугу и наш далеки бол.

О ми, заборављени, сами, што дуге бескрајне ноћи путовасмо узалуд, отворимо прозоре срца, отворимо очи душа, и, нека је свеједно: Варшава... Хамбург... Мадрид, или велика, грешна, црвена краљица Москва.

Свуда нам једнако пролеће пева над јатом кућа, свуда се, свуда око нас разлева, разбија, пени бескрајно море даљина.

(Ко зна: ко ће нам јоште негде у Сан Франциску, у Токију, Амстердаму или Толеду, пружити добру руку и рећи: | Ја сам ти брат!)

Блистају рујни рубини у вину наше самоће, а младо, мекано, бело пролеће игра и сја над улицом велеграда.

О ми, заборављени, сами