Srpski književni glasnik

Предратна и Поратна Причања. 525

Г. Вељка Петровића дају читав низ исповести. Његови људи утрну или заспе за кратко време, дух и душа се заспу одозго и ухвати се нека маховина, и најзад, кад дођу иоле повољне околности, избија њихов прави живот који је унутра. Отуда, сем уметничког, његова приповедања су и од социалног и народно-психолошког интереса.

Оно што нарочито треба подвући у приповедању Г. Вељка Петровића, то је нетематски карактер његовог приповедања. У овом тренутку кад се све поделило на школе и методе, и кад се у уметност уносе чак и политичка, економска и социална гледишта (гледишта а не неизбежни материал), и у том погледу чак дели и мегдан, и, најзад, кад се писац сваки час пење, у свом певању или приповедању, и лично на предикаоницу да каже полишички своју мржњу или љубав, излазећи врло високо изнад материала који лежи и израза како га је уметнички „степеновао“, — Г. Вељко Петровић одскаче својом неисповедивошћу, својом неусиљеном нетематиком, објективношћу у погледу израза, правим интересом за једну појаву, не проблемским већ људским гледиштима на токове људског бивања, ненаметљивим и основаним симпатијама за ово или оно, и непосредним и свежим гледањима на све што је расно или сталешко у „кругу ствари“. Он зна шта значе сва људска трвења, и зато у њих уноси више историјско схватање него ли тренутно, више општности него ли уског јучерашњега, данашњега и сутрашњега, више људскога него ли тренутно човековога, више људске душе него трактата и доктрине. Он преде докле на преслици има кудеље, меље докле има млива и мота докле има пређе. Његово вретено ретко кад напразно зврји. Он изводи материал докле се може, према томе како је постављен, да изводи, не намештајући га овако или онако. Његово је све у свом природном лежишту, и кад је материал у миру, и кад је заљуљан, и кад је под земљотресом. Свака акција у материалу има адекватну реакцију у изразу. Све се, у главном, зове својим именом. Нескладности скоро и нема. И у најслабијим тренутцима ништа се не прескаче: описом се спасава непосредност, али се то не дешава често. Највише се дешава у психологији деце — у Варљивом пролећу је читав низ деце — па и то само онда кад се дете стави у изузетно тешке положаје. Иначе све тече уметнички, истинито и лепо. И кад иде с терена на терен географски и етнографски (Федор,