Srpski književni glasnik

524 “Српски Књижевни Гласник.

као пужеви, унапред истурених, крутих брчина као клипови кукуруза, изваљене, велике доње усне, плочасте браде и избочених вилица, као да је кроз векове зубима ломио кости и кидајући жватао хладно, тврдо јело. — Мали жандар, Паја“ Недућин, био кривоног, жив и црн као они мали, овчарски пси. Тако су му се и косо усечене очице цаклиле испод густих обрва и великих трепавица. Коса му је обрасла. главу скоро до обрва, кажипрстом је непрестано гладио, десно-лево, као ластина крила танке и спуштене бркове над немирним уснама. Јер Паја Недућин је волео много да прича. Усне су му радиле и у самоћи, а у друштву му је тешко било ћутати. Ако се радовао или ако је тужио, ако га је што изненадило, очарало или огорчило, он је волео да подели то своје узбуђење с неким који му је најближи. „У том смислу, у смислу да снажно и шачно умешнички погоди једну ствар и да изнесе на површину оно што је „со соли“ једне личности, једне страсти, или једне појаве, Г. Вељко Петровић је ненадмашан. Наши добри „пасивни“ панонско-словенски типови какви су Паштровић (Буња) и Каменарски (Микошевићеве сирене) стоје пред нама са целим својим телом, душом и духом, и остају нам у глави као својина и као људи о којима стално морамо да мислимо. Они су, као Скарлатијеве сонате, скоро мала савршенства. Г. Вељко Петровић може да да целину којој се ништа, без штете, не може да дода или одузме.

Личности Г. Вељка Петровића представљају савремени унутрашњи народни дух. Тај дух, нешто измењен, личи на дух наших твораца све у натраг до почетка деветнаестог века. Унутрашња снага је џиновски јака. И кад су у питању туђинске наслаге као код многих његових војвођанских личности које су мађаризиране, снажни и вулкански народни дух на крају избија и син се враћа оцу. Личности су под једним туђинским режимом и раде многе туђинске ствари, али, у основи, оне реагирају по једном животном даху који је само на површини туђински. Испод те коре коју је правио један режим и једна администрација, налази се срж и око ње низ прстенова, старих много генерација, који са кором немају органске везе. Кад се то људско биће до дна затресе, кад ударе иоле јачи земљотреси, стара врела из њега прораде. У крви је крв свих оних балканских брђана и горштака који се тукоше и потукоше толика царства. У том погледу многе личности