Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 49

или судити Достојевског Сила, страшна сила уметности или ума треба за то... Која сила уметности је у стању направити ћивот па да верујемо да унутра лежи Достојевски чудотворац и светац Која смелост ума се усуђује, као оно слепа и грозна матушка Русија, ошишати можда Достојевском пола главе, и с тешким оковима га бацити с ону страну Урала 7 Који магичар песник ће га слити и створити пред нашим очима целог од ватре и гнева и болести и раздора и страха Господња, од чега је и био он... Или се мора имати страствене храбрости, па улетети у сав пакао Достојевскових преживљавања ; или се мора бити каменита мудрост сфинге за коју три хиљаде година и три хиљаде злочина значе шушањ у вечности ћутања и чекања...

Но, после свега реченог, ми стајемо на страну Г. Прохаске, и кажемо, с њим заједно, да он ниједно од реченога није могао, али није ни хтео. А шта је хтео, питамо с правом, држећи у руци његову велику студију7 Хтео је — и у том видимо жалостан моменат и за професора и за литерата хтео је написати једну важну књигу. О Достојевском пак, који измиче кругу официелних стручњака, може се написати само највиши род књиге: добра или лепа књига. За добру књигу о Достојевском је Г. Прохаска недовољно снажан и учен, за лепу књигу о њему је недовољно уметник.

На насловном листу, под пуним именом Достојевског, стоји поднаслов: студија о свеславенском човеку. Тај поднаслов, са очигледном претенсијом замашности и обухватања, прва је алузија на важност књиге. Усуђујемо се рећи да, под именом Достојевскога, није била потребна никаква демаркација допирања; а ако јесте, онда бисмо желели знати шта значи у овом случају ознака: свеславенски човек“. је ли то човек свих Славена, или човек сав славенски, или нешто треће“ По целокупном значају своме, Достојевски је несравњено шири од свих Словена, јер је свечовечански. По етици и моралу и хришћанству своме, он је ужи од свеславенства, јер је само Рус. Или је можда Г. Прохаска хтео рећи да Русија, са својим богоборством и идејама хришћанске културе, сама собом значи будуће свеславенство 7 То би била, прво, нешто смела концепција, а сем тога, та концепција се, затим, нигде у књизи не афирмира. После наслова је аутор књиге бринуо о другом услову важности. Свој, мора се признати, издашан матернал изрубрицирао је низом одељака, чланака и назива, који су такви да имају јамчити како за научно разглобљење. тако и за уметничко синтетизирање. Али, после мање и више згодних наслова, дошла је рђава и наивна, боље речено недостојевска метода. Г. Прохаска је прочитао респектабилни низ критичара, есејиста и биографа Достојевскових, савремених и познијих, избележио хрпу цитата, задржавао се на разним мислима и тезама ради упоређења,

4