Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 541

она је, сем на белгијскоме двору, живела на дворовима немачкоме, баварскоме, бечкоме, софијскоме. Као жена без брачне среће, она је волела маџарскога графа Гезу Маташића, због кога је била гоњена и затварана чак и у лудницу од својих високих рођака. Проводећи пусти живот по етикети и крутим церемониалима на своме и туђим дворовима, живећи кратковремено своју идилу са Маташићем у Загребу у дому графа Кеглевића и на француској Ривиери, бежећи од гоњења рођачких, тамнујући у дворским притворима и лудници, потуцајући се од немила до недрага за време последњега рата и у доба слома Аустроугарске, ова принцеза и жена од расе прошла је живот од престола до каљуге, познала сав лажни сјај, сву празну величину и грубост до јуче највећих владалаца. Својеглавост и непокорност у породици краљева теже се опраштају него у грађанским породицама. Слика нечовечности са којом су поступали према њој њени ближи и даљи рођаци кад се побунила противу свога мужа, врло је мрачна; дубина мржње за непокорне чланове краљевске лозе је без граница и без опроштаја. Сви, чак и отац и сестре и њена деца, гонили су ову некада свима симпатичну принцезу,“ до истраге, без одмора и без обзира, кад ју је муж, неумољиви и безобзирни Кобург, почео гонити.

Пишући о свему томе мирно, просто, искрено, без освете и горчине, принцеза Лујза од Белгије приказала је многе · личности из генерације својих ближих и даљих рођака. Међу њима су и неке које су играле неку улогу у нашој блиској историји. Поред њенога мужа, Филипа (брата бугарскога краља Фердинанда), који је своју жену почео мрзети од дана када није никако хтела пристати да пије каву само са млеком, да пије „белу каву, то еминентно немачко пиће“, — ту су сви Хабсбурзи, мушки и женски, надмени, ситничари и сплеткароши. Ту је најпре несрећни Рудолф, који је обећавао бити ретко либералан цар, кога је једна мрска, али и ропска љубав према лепој и страсној Гркињи бароници Вечери, довела дотле да убије и себе и њу у Мајерлингу 1889. Ту је царица Јелисавета, лепа разочарана жена и мајка. Ту је Фрања Јосиф ], утегнут у униформу као какав „унтер-официр“, сав узак, са лажним идејама и традицијама о престижу, о величини и снази Аустрије и њене политике, тип аустријскога „беамтера“, аутомат у официрскоме оделу, баналан и свечан као дворски церемониал-мајстори, без осећања и без срца; он је дочекивао и револуције и погибије својих народа, самоубијство својега сина, убијство своје жене, смрт својега синовца Фрање Фердинанда, на један исти начин: као један кишовит дан. Докле би се други угибао у тренуцима онаквих догађаја као што су мајерлинска трагедија, Лукенијев атентант и сарајевско убијство, дотле је он са маршалом двора удешавао церемониал за сахрану као неки високи државни чиновник. Главно је