Srpski književni glasnik

ВИШИ ЧИ, ЕУ = ЧИ,

ВРЕМЕ.

Све крај нас: и они зраци што мекоту облака злате, и мисао моја суморна, и лутања твог погледа уморна, односе собом моје сате.

А подмукло време чини се да стоји, заробљено у светлости дугу

или у дрхтање магли:

као да таласа у кругу;

а оно у неповрат нагли.

Кроз радости што обале живота злате, кроз суморне речи ове,

кроз ћутање, кроз смех и сузе и снове отиче и односи мртве сате,

као вода лишће суво.

А перфидно је и претвара се као да непомично над земљом сања: мирисно у круни цвета, разговорно у сплету грања, исто које и давно свенулих лета.

Међутим, отиче у води што таласа, одлеће у тица лету,

одлепршава у шушњу грања,

сахне с мирисом у цвету.

И никад не можемо ухватити скуте ни једном нашем часу, ма колико да нам руке порасту:

22%