Srpski književni glasnik
ВИШИ ЧИ, ЕУ = ЧИ,
ВРЕМЕ.
Све крај нас: и они зраци што мекоту облака злате, и мисао моја суморна, и лутања твог погледа уморна, односе собом моје сате.
А подмукло време чини се да стоји, заробљено у светлости дугу
или у дрхтање магли:
као да таласа у кругу;
а оно у неповрат нагли.
Кроз радости што обале живота злате, кроз суморне речи ове,
кроз ћутање, кроз смех и сузе и снове отиче и односи мртве сате,
као вода лишће суво.
А перфидно је и претвара се као да непомично над земљом сања: мирисно у круни цвета, разговорно у сплету грања, исто које и давно свенулих лета.
Међутим, отиче у води што таласа, одлеће у тица лету,
одлепршава у шушњу грања,
сахне с мирисом у цвету.
И никад не можемо ухватити скуте ни једном нашем часу, ма колико да нам руке порасту:
22%