Srpski književni glasnik

СМРТ ЈЕДНЕ РАДОСТИ.

Вечерас нечујно под прозором мојим Умираху руже, последње тог лета,

Док шумећи тихо свелим лишћем својим Погребну су песму певала дрвета.

Слаб и нежан мирис вртом се разлива

К'о последњи уздах. Лист за листком слеће: Црн им покров стере вечер милостива

И ужиже небом самртничке свеће.

Болни плач и јецај стабљичица голи' Прислушкују звезде и сањива тама: Крик једног живота што у ропцу грца

Не чу други нико, нити суза проли... Тако умре данас, напуштена, сама, Радост коју небо посла за сва срца. МИЛУТИН ЈОВАНОВИЋ.