Srpski književni glasnik
Download:
Show in BnLViewer
СМРТ ЈЕДНЕ РАДОСТИ.
Вечерас нечујно под прозором мојим Умираху руже, последње тог лета,
Док шумећи тихо свелим лишћем својим Погребну су песму певала дрвета.
Слаб и нежан мирис вртом се разлива
К'о последњи уздах. Лист за листком слеће: Црн им покров стере вечер милостива
И ужиже небом самртничке свеће.
Болни плач и јецај стабљичица голи' Прислушкују звезде и сањива тама: Крик једног живота што у ропцу грца
Не чу други нико, нити суза проли... Тако умре данас, напуштена, сама, Радост коју небо посла за сва срца. МИЛУТИН ЈОВАНОВИЋ.