Srpski književni glasnik
СЛЕПАЦ И ГРАДСКЕ ЖЕНЕ.
Мој стари штап су моје очи.
Идем
около градом,
куцам, тражим, пипам,
улицом, цестом, шумом, виноградом... Идем и ћутим,
и све што други виде очима,
ја слутим;
и све што други жедним оком траже у мене само долази:
светлост, радост, боје, —
све се точи
у моје мртве, угаснуле очи,
и бива лепше у мени,
и бива драже.
О, већ ме знаду куће, људи, пси,
и ја се знам. са градом, нестом, шумом; мој стари штап је гласник:
води ме
и јавља свима:
— слепац иде друмом.
И ко да нисам човек него ствар,
ја знам да нико не гледа на мене;
тек кадшто очи које градске жене
к'о беле звезде падну,
к'о беле звезде усред белих ноћију,
и дуго сјају на дну мојих мртвих очију.
Па не знам шта је: јава или санг у таком часу моје очи виде у сјају сунца светли божји дан.
И све к'о да је пјано рујног злата: светлост ми као река прети виром; и сва су врата, сви су прозори, широког неба отворени широм. ГУСТАВ КРКЛЕЦ.