Srpski književni glasnik

СЛЕПАЦ И ГРАДСКЕ ЖЕНЕ.

Мој стари штап су моје очи.

Идем

около градом,

куцам, тражим, пипам,

улицом, цестом, шумом, виноградом... Идем и ћутим,

и све што други виде очима,

ја слутим;

и све што други жедним оком траже у мене само долази:

светлост, радост, боје, —

све се точи

у моје мртве, угаснуле очи,

и бива лепше у мени,

и бива драже.

О, већ ме знаду куће, људи, пси,

и ја се знам. са градом, нестом, шумом; мој стари штап је гласник:

води ме

и јавља свима:

— слепац иде друмом.

И ко да нисам човек него ствар,

ја знам да нико не гледа на мене;

тек кадшто очи које градске жене

к'о беле звезде падну,

к'о беле звезде усред белих ноћију,

и дуго сјају на дну мојих мртвих очију.

Па не знам шта је: јава или санг у таком часу моје очи виде у сјају сунца светли божји дан.

И све к'о да је пјано рујног злата: светлост ми као река прети виром; и сва су врата, сви су прозори, широког неба отворени широм. ГУСТАВ КРКЛЕЦ.