Srpski književni glasnik

452 Српски Књижевни Гласник.

се ставимо уз бок другим њезиним културним народима, упињемо се као она жаба која је, пијући на душак, хтјела да набрекне као во.

Ми не знамо него подражавати. Сва наша књижевност, осим малих изнимака код Срба, слабо подражава туђим књижевностима. Задња, најмодернија појава у њој, експресионизам, на жалост је универсална код Југословена. И то је можда једина тачка у којој смо сложни. Стога је та наша данашња књижевност без идеја, без осећаја, празна. А као она, и наш је живот без идеја, без осећаја, празан.

Да код тога превлађују најпримитивнији инстинкти, није никакво чудо: још мање да долазе на мјеста која захтијевају спреме, срца и полета, скроз неспособни људи, чији ситни “егоизам не иде даље од властитог „ја“.

Антагонизам између Срба и Хрвата и пасивизам код Словенаца: се заоштрава и расте како расте број неспособних, ситничавих вођа странака, који се кукавном и лицемјерном диалектиком хватају старих предрасуда, заоштрују најнезнатније разлике или овлаш стварају нове, да се одрже на својим привилегованим мјестима. Треба сврнути поглед од народа који су или по срећи или по заслузи далеко одмакли; треба погледати у себе и мјерити силе према приликама. Међу народима који су, или дошли до кулминације развоја, или су већ у опадању, имамо предност да смо народ млад, пун још неиспољених енергија. А наши Херостратићи, ако ће да што руше, нека руше старе предрасуде, преживљене лажне институције, а не форму, само зато да могу слободније метанисати истим трулим, бедастим идолима.

На развалинама њиховим има да се сазиђе јединство значаја, јединство културе и народна будућност.

Шибеник. РИКАРД НИКОЛИЋ.

Кад је пред рат Јован Скерлић отворио у вашем листу анкету о српско-хрватском књижевном нарјечју, позвао је био и неке од наших другова, ондашњих вођа југословенске националистичке омладине, да кажу своје мишљење. И с правом. Омладина, која је вазда носила барјак унитаристичке идеје код нас, стекла је ваљда право да се изјасни и по питању ваше данашње анкете, које је далеко важније од оног првог у толико што је акутније.