Srpski književni glasnik

470 Српски Књижевни Гласник.

приправљена једним предавањем пред представу, успела да још мало оживи лепоту античког стиха и пластичност старогрчких покрета и облика.

Од модерних комедиографа највише су давани Французи, од знатнијих писаца Флер-Кајаве и Сарду.

Чињени су покушаји и с немачком класичном трагедијом. Тако је Гуцковљев Уриџел Акосша , патетичан и с нешто избледелим идејама, имао три посећене репризе.

Уз представе, управа је настојала да пружи публици и нешто музичког уживања. У току последњих месеци приређено је неколико вокалних концерата: сарајевска публика је чула и јединственог „Сметану“, и Љубљанску „Глазбену Матицу“, и тузланског „Његуша“, и „Београдско Певачко Друштво“. Уз један оперни концерат Г-ђе Драусел и Г. Јурењева из Београда, певали су домаћи уметници, по завршетку својих студија у иностранству, Г. Пешек и Г-ца Прица. Позоришни оркестар, под управом Г. Хладека, директора сарајевске Музичке – Школе, извео је, у току сезоне, три концерта, од којих је један, последњи, био искључиво посвећен Григовој музици, док су два донела солидних интерпретација Бетовена, Виењавског, Листа, Сука, Попера, Менделсона, Дворжака, и других. Нарочито је било интересантно једно музичко предавање које је одржао Г. Перо Слепчевић о основима теорије музике, праћено практичним демонстрацијама позоришног оркестра.

Позориште је, најзад, приредило неколико академија, од којих је једна била посвећена стогодишњици рођења једног песника из Босне, Фра Грге Мартића.

Да би се код публике одржао свеж интерес за Позориште, управа је у пригодним предавањима пред представу износила најбитније о писцу (о Шантићу, о Софоклу и т. д.), и аналитички попраћала његово дело. Пред сваку тежу премиеру, при писцу од пуне књижевне вредности, сарајевска штампа је добијала исцрпне извештаје у којима се често, уз анализу текста, давало места и драматуршко-техничким идејама инсценације које су нарочито од интереса код писаца „коморних игара“, као и режисерским замислима.

Рад, дакле, у протеклој сезони био је и опширан и интенсиван, и ма да је покаткад учинио концесија и публици, он је и погледом на репертоар и погледом на режисерске напоре ишао одређеном уметничком линијом. Захваљујући духу солидарности и заједници осећања према младој установи коју су посведочили сви у њој заинтересовани, Позориште је успело да стане на чврсте ноге: и да створи кадар сталних посетилаца и да да представа од утиска, израђених и у појединостима и у целини. Да ли ће се тако лепо отпочети рад ове институције моћи успешно наставити и у наредној сезони, врло је сумњиво. Држава није сматрала за потребно да хонорише напоре једне мучне делатности: она је, у размеру према