Srpski književni glasnik

Позоришни Преглед. 469

на гостовању у Бањој Луци, које материално није имало успеха.

У току тих седам месеци делатности у Сарајеву дано је у свему со деведесеш и осам предсшава, не узимајући овамо у обзир неколико вокалних, и симфонијских концерата, академија и предавања.

Домаћи писци (српски и хрватски) играни су стотину и петнаест пута (целе вечери и актовке), деведесет и девет потпуних и деломичних представа отпада на стране ауторе. Премиера је било педесет и једна; сто четрдесет и седам представа су репризе. Од домаћих писаца најчешће су играни Нушић (Прошекција, Свеш, Обичан човек, Пуш око свеша), Станковић ( Кошшана), Беговић, (Пред испиш зрелосши, Чичак, Бискупова синовица), Шантић (Хасанагиница) и Петровић (Пљусак). Уз њих су дани Војновић (Еквиноцијо, Смрш Мајке Југовића), Ивакић, Кочић, Одавић, Огризовић, Предић, Стерија, Туцић, Ћоровић и Шеноа, чије су ствари доживеле једну, две или највише три репризе. Од популарних домаћих. комада имали су велики успех Ђидо и Зона Замфирова, који су, најчешће пред потпуно распроданом кућом, играни mo десет пута. С њима су се такмичили једино Нушићев /Луш око свеша и Станковићева Кошшана. Али и драмски сложеније и литерарно дубље домаће ствари имале су широк круг пажљиве публике, нарочито Војновићев Еквиноцијо и Предићева Голгоша. | Од страних писаца, између других мање значајних које су извлачили на површину укус широке публике и захтеви позоришне благајне, најчешће су играни Руси (Андрејев, Арцибашев, Гогољ, Горски и Чехов). И ако болешљиво диспоновани, с грубим анализама тамних страсти, у човеку, често драмски неповезани, с масом разбацаних идеја и успенушених усклика, они су, захваљујући солидној режији Г. Александра Верешчагина, стекли симпатије и шире публике, која је у почетку била мало склона овако тешким идеолошким и аналитичко-психолошким проповедима с позорнице. Уз њих су имале уметничког успеха неке између т. зв. коморних игара (Нора, од Ибсена; Опац, од Стриндберга; Сашанска жена, од Шенхера; Завичај, од Судермана; Морал Г-ђе Дулске, од Запољске), које су давале 'форсирано, без пауза између чинова и с многим техничко-сценским поједностављењима. Од Шекспира је даван само Сан лешње ноћи, без много успеха, јер“ мала сарајевска позорница није могла да пружи прилике развијању ансамбл-сцена у оном обиму који је изискивала редитељева концепција. Огроман је успех имао Молиер с Уображеним болесником, који је даван десет пута; Сканенове подвале су, међутим, биле промашене; очигледна је била натегнутост духовитости и неприродно, наметнуто развијање сцена. Дискретно је прошла Софоклова Аншигона, која је,