Srpski književni glasnik
и
Физиономија Прошлог Светског Рата. 517
и крупније стратегијске јединице, могле помоћу веома развијених и разгранатих саобраћајних средстава — железница, лађа и аутомобила — бити пребациване са једног дела ратишта на други, у циљу појачавања угрожених делова фронта и парирања свију, па и најширих обухватних и обилазних покрета. И код те двоструко увећане отпорне снаге великих маса, није ни чудо што је сваки напад или маневар, па ма на ком правцу био предузет, морао одмах или после кратког времена наићи на веома јак отпор, који, по мери како се нападачеве снаге развијаху, постајаше све интенсивнији пристизањем нових снага и средстава из позадине или са других одсека истога фронта, а код централних сила, због њиховог унутрашњег положаја, још и са других фронтова. Неки од тих напада трајаху веома дуго и коштаху веома скупо, па ипак се ни мало не померише напред, као на пример: у битци код Ипра и на Изеру на Западном, у биткама у рејону Варшаве и Лођа на Источном, и у битци на Гучеву на нашем фронту. Неки опет до душе постигоше веће или мање успехе, но ти успеси, раније или доцније, свакад биваху локализовани на тај начин што се пред нападачевим победоносним колонама понова склапаху исти проломљени таласи браниочеве освежене и опорављене снаге, или нови таласи свежих трупа довучених са других страна; и то се више пута тако понављало, док мало по мало и ти напади на послетку
· сасвим не малаксаше, као што је то на пример било у Гали-
цији и Буковини на Источном фронту за време заузимања Карпата од стране Руса. Најзад, из неких од њих је и сам победилац излазио толико заморен да је после кратког времена морао сасвим обуставити гоњење потученог непријатеља, као што је био случај код нас после Колубарске или Сувоборске битке, када је наша изнемогла и исцрпена војска била принуђена да се сама заустави на Дрини, Сави и Дунаву.
И сад, у колико се те нове одлике великих маса у погледу њихове ударне енергије и отпорне снаге у оној маси од битака све јасније оцртаваху, у толико се све више распростираше по ратишту она чудна стагнација која је до конца јесени 1914 године свуда била већ у велико завладала, и која се на Западном као најважнијем фронту, са изузетком четири месеца колико је трајала Верденска битка 1916, упорно одржала све до пролећа 1918 године, када настаде она знаменита