Srpski književni glasnik

518 Српски Књижевни Гласник.

немачка офансива која својим несрећним исходом бејаше ускорила свршетак рата. А упоредо са њом, на ратишту се прогресивно успостављаше некаква необична равнотежа снага, која, по завршеном балансирању час у једну час у другу страну, бејаше и на даље ревносно одржавана непрекидним увођењем у бојне линије нових снага и средстава, црпених из неизмерних и дотле неслућених дубина животне енергије свију зараћених народа, и ступањем на ратну позорницу Италије и Бугарске 1915, Румуније 1916, и Грчке и Америке 1917 године; те је у главном није могло пореметити ништа, па ни пораз руске војске и катастрофа Србије и Црне Горе 1915, ни пораз румунске војске 1916, ни капитулација Русије и Румуније и тренутан пораз талијанске војске 1917, докле год се Немци у својим бесомучним нападима на западном фронту 1918 године сами не разлупаше о веома чврст бедем наших савезника. И том приликом зараћени народи, на један задивљујући начин, показаше колико је наука пре рата слабо ценила њихову дурашност у ратним напрезањима, као и величину жртава коју су биле у стању поднети за постигнуће општег ратом постављеног циља.

По себи се разуме да ове ванредне појаве не би имале ни времена ни могућности да се учврсте, а још мање да се у оволикој мери испоље, да није било оног савршеног и по дотадањим појмовима неприродног и апсурдног поремећаја у односима између напада и одбране, где овај други вид ратовања бејаше стекао над оним првим извесну превагу, која је у пркос разним променама на другим слабије поседнутим фронтовима, остала до краја рата нетакнута баш на Западном, на коме је због све већег нагомилавања снага и средстава још увек почивало тежиште целокупне ратне ситуације, и на коме је на послетку и било пало решење рата. Но што. је најинтересантније, тај поремећени однос између напада и одбране у корист ове друге, у мало што није довео до другог једног, још већег стратегијског апсурда, да се рат заврши без одсудне битке, чистом пасивном одбраном, што би се свакако и десило да се Немци 1918 године не одважише да нападом потраже излаза из кризе која је претила да ће им временом донети капитулацију сличну оној која се обично натура опседнутим тврђавама, сазрелим за пад.