Srpski književni glasnik

Белешке. 559

дотле их је у току 1921—1922 школске године читало двадесет. Обновљен је рад са 71 чланом, а данас има 205 чланова.

За последњу друштвену годину (1921—22) читани су“ ови радови: М. Богдановић, Приказ Исшорије хрвашске и. сриске књижевносши од Д-р Д. Прохаске. — П. Поповић, Ватикански извештаји о земљотресу у Дубровнику 1667. — Д-р Т. Р. Ђорђевић, Варош у доба кнеза Милоша. — П. Стевановић, Приказ Примера нове књижевносши од Ј. Живановића. — У. Џонић, Приказ Исшорије словеначке књижевносши од А. Јотића. — Д-р М. Павловић, Разредне књижнице. — С. Павић, Приказ Исшорије књижевносши Срба, Хрваша и Словенаца од А. Јотића. — Д-р Ш. Урлић, Теертарће ојјесте!. — С. Матић, Хорације, Рањина и Мушицки. — П. Поповић, Једна белешка о Љубиши. — Љ. Стојановић, Један заметак кратких ле-. тописа. — Д-р В. Чајкановић, Култ камена у Срба. — У. Џонић, Прва збирка српских народних песама код Словенаца. — · Д-р Гргур Јакшић, Једна француска статистика Турске из 1807 године. — Д-р М. Павловић, О старим књигама. Т. Ђукић, Народна поезија и нова уметност. — П. Поповић, Класификација у југословенској књижевности новога доба. С. Томић, Садржина народних песама „Смрт мајке Југовића“ и „Смрт војводе Кајице“ у вези са народним погребним обичајима. — Г-ђица Аница Ђукић, Један поглед на наш реализам. — Д-р В. Чајкановић, Секула се у змију претворио.

СТОГОДИШЊИЦЕ.

Стогодишњица Шелијеве смрти. — 8-ог 0. M.. навршило се сто година од смрти највећег енглеског лиричара, Шелија. Море које га је прогутало било га је избацило на италианску обалу, и његов леш је спаљен у присуству Бајрона и других његових пријатеља. За дуго и дуго критика је била пристрасна према Шелију. Он је имао све особине једног побуњеног анђела: устао је био противу тираније и неправде; грмљавином своје песме хтео је да сруши у прах стару васиону, и музиком своје мистичне љубави да сазида једну нову и бољу. Његови земљаци, преплашени ужасима Француске Револуције, гледали су у њему једног опасног манијака, и у његовом проповедању анархистичких идеја видели Злог Духа на послу.

Оно што се најпре примети код Шелија кад се дубље загледа у његов живот јесте неустрашивост: ни људи, ни њихови закони, ни природа нису могли пробудити у њему плашљивца. Ништа га није могло спречити да приведе у дело . оно што је хтео. То је била нека врста детињске храбрости и, тако рећи, неурачунљивости, из које ниче и велико зло и велико добро. Такве особине нису се трпеле у Оксфорду, и зато је Шели истеран с Университета чим се појавио један његов мали памфлет, који је говорио о потреби атеизма..