Srpski književni glasnik

560 Српски Књижевни Гласник.

Пошто је напустио Оксфорд, после неког времена спријатељио се с једном 'шеснаестогодишњом девојчицом, која му се жалила да пати што је приморана да учи школу. Да би је спасао ропства, он побегне с њом, венчају се, и добију дете. Кадгод је могао, Шели је ширио анархистичке идеје, и полиција је почела да га гони. Као поборник слободне љубави, заљубио се у Марију Гадвин, ћерку познатог револуционарног филозофа В. Гадвина, и оженио се њом, пошто му је прва жена извршила самоубиство. Долазио је у сукоб и са својом породицом и са половином света, али сви који су га познавали веровали су да је имао златно срце. Био је прилично неурачунљив, и то је све.

Кад је умро билому је једватридесет година, али је за собом оставио врло богато књижевно дело. Писао је кратке и дуге лирске песме, спевове (Аласшор, Адонаис, Епипсајкидион; Побуна Ислама...) и драме (Ослобођени Промешеј, Ченчи...).

Шели је гледао живот као сан, а снове као стварност. Његова имагинација била је творац једног величанственог света у коме се он стварно кретао, и у који имамо да уђемо ако хоћемо да га упознамо. Кад Шели каже:

Не смем да погађам, ал' у овом свету

Заблуде, незнања и борбе,

Где ништа није, већ све изгледа,

K'o HB ми — сенке снова... он то доиста тако осећа: његов живот му је најбољи. доказ. У Химни Иншелекшуалној Ливоши прича како је, док је још био дете, тражио духове. Та му се жудња доцније и остварила, и он их је нашао свуда око себе, у ваздуху и у природи, невидљиве за остали свет. Све ствари у природи, и сама природа, биле су за њега, као и за Вордсворта, жива бића. Кад његов Облак пева:

Ја сејем снег на брдо и брег,

И борови јече од стра;

И кроз ноћ сву, јастук ми је ту... Шели га у ствари осећа као живо биће, и планине као жива бића, и престрављене борове и бели јастук од снега, и ветар — све као нешто што има душу и живи. Треба просто буквално разумети оно што се каже. Певао је љубав према жени, љубав у природи и према природи, љубав према напаћеноме човечанству, и све те љубави сливале су се у једну једину велику љубав која се зове живот.

Ма да није био тако уман као Гете, он је ипак био „потпун човек“ као Гете: песник је живео као човек, а човек као песник. Опијао се сваком лепотом мисли, боје, форме, звука; и из те његове љубави према Лепоти и Хармонији извирао је његов лиризам: једна савршена музика боја и очарана слика звукова и шумова; нешто прозрачно као месечина и нежно као етар. В. А. ПОПОВИЋ.

Власници, Јован М. Јовановић и Владимир Лацковић.