Srpski književni glasnik

578 Српски Књижевни Гласник.

У то време је имао око тридесет и пет година. Ја сам га похађао и уверавам вас да, на први поглед, није био ништа изванредно. Али за онога који се разуме у људима, није био сасвим природан. Изгледао је пре да спава него да живи. Глава му је била увек оборена, брадом је додиривао кључњачу, и чинило се да ослушкује нешто тихо. Поглед му није био изгубљен, али није био ни укочен; кретао се на све стране, непрестано је лепршао као оне крпе које се мећу на ветар да се плаше птице. Уз то боје као стари гипс и, MITO je показивало да му крв није била врло здрава овде онде жар у лицу и бубуљице под кожом.

Фортине Лодрел је имао обичај да се изгуби у разговору. Изненада би застао, у сред речи, и кад би наставио да говори, изгледао би да је заборавио шта је говорио. Понекад би повикао: „Слушајте! слушајте!“ Ми смо добро знали да ништа није имало да се чује, али, читава два три минута, он нас руком ућуткивао.

Био је доста побожан. Чим је дошао, тражио је да га уврсте у милосрдну браћу. Нико се није противио, јер је, најзад, био из тога краја. Али су морали да му даду огртач, јер је био сиромах. На страну то, он се врло добро разумевао да окупа и сахрани мртваце.

Ето какав је он изгледао овде. Сасвим неко, као што видите.

У прво време свога боравка у Бервилу, он је ишао на један кратак пут. Био је из Шомона примио једно писмо којим је позиван да предстане бележнику; тицало се не знам какве глупости односно његове жене. Провео је управо пола дана у Шомону, колико му је требало да сврши посао и да испије једну чашу. Остало му је било још сат два до воза, и он оде до гробља у Лианкуру, тек колико да очита једну молитвицу на гробу своје покојнице. Идући тамо никога баш не срете; али, при изласку из гробља, спази две жене из Лианкура. Оне га познадоше, зауставише се и рекоше: „Шта! Тупен се вратио!“ Он и не обрати пажњу на њих и оде не рекавши никоме добар дан. Исто вече је оставио Вексен за увек. Молим вас да обратите пажњу на то да више никада није долазио у тај крај. И колико ја знам, он је убрзо престао и да га се сећа: није му памћење било велико, а није био ни човек који би мислио у исти мах на много ствари.