Srpski književni glasnik

ПУСТОЛОВКУ КАВЕЗУ.

Не личим ни на храст, ни на пропелер,

друкчије прождиру пароброди

· океан, сунчане сенке модро грање. |

Да ли иронију или оснажење на живот нови, пролеће, сад ми доносиш 2

Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови, пробуђена на кошаре скочила моја жеља, чека; рогуши се, нигде нема никога.

Збрисаћу све мутне речи између себе и бога, поуздаћу се само у своје руке,

целиваћу гору или хајдуке,

комични поток што жубори.

Убићу каквога гнусног сањалицу,

место сенки засадити му зелени врт по лицу;

то крв из мене говори!

Ситости, ситости, свуда на хиљаде!

То задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем, што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења:

не знам (шта ме се тиче !) да ли природа онда мора да ме призна, али је превазилазим.

Као огромна плазма сред дахтања,

жваћем облаке зелене шуштаве,

салату шуме и читаве зверињаке,

сва могућа друштва и славе

су комика тада;

па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке,

већ се утапам у беспримерно отупљење,

и варим, варим, подригујући сву ту збрку која много очарава, па и ако'чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам. Овде на овој постељи затварам географију :

нема више дужина, ширина; само ногу,

руку; све се шири!