Srpski književni glasnik

Пустолов у Кавезу. 581

Има такве неке моћи у мени да само једно могу; све је утопљено : бескрај, пустоловина, манастири, мој живот ми сија као звезда из далека,

и све оно што треба да се настави чека

да је прво угњавим песницама, па...

Нема више љубави за човечност, већ дахтање. Више држим до твог ткива но до живота,

и ништим себе, не из љубави, већ из беса;

са тобом почиње животињство и канибалство,

због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети,

мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса. Место врба, удове и црева простирати на Цвети. Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато! Човек,

ком дадох пријатељство

у времену пропињања ка савршенству,

или да му се смејем кроз сва чуда за увек,

нека се сети да сам ловио медведе изнад језера, дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.

Кад бих хтео испричати ноћ

лова с ловцем Мачем на дивље свиње,

ниједна ми муза не би могла задојити такву моћ: требало би ишчупати целу ноћ ту из себе

као баснословни мач;

настало би крволиптење за сликом

коју утисну тада ноћ и ловац Мач;

пред нама лежи мртви вепар, ветар и толике звезде. Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар;

можда и претерујем меру алкохолства... али

од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне... Ваљда бејах и сноб...

али после свих великих екстаза,

отупим чак и досаду да схватим.

Не, не! Зар ипак само комад бога, бачен у свет, немајући никаквог сродства са оним што ме окружује; и кевће, и лаје, и тугује

тај комад џигерице бачен за храну псима,

и предаје се најзад неким величанственим заносима растрзања; ја имам толико генија

да би двадесет манекена постало од њега духовима,