Srpski književni glasnik

Омладинска Скупштина у Београду. 597

срџбом од стране кнеза Михаила, који се том приликом Kdрактеристично изразио и о Омладини, као поводу Алимпићева пенсионисања. Тај је. дакле, моменат сачувала Г-ђа Алимпићка у свом делу (страна 401), описавши ту аудиенцију као што следује:

„Како вам се допада у цивилуг — срео је кнез Алимпића првим питањем.

„Ја се поклоних и заблагодарих на његовом расположењу према мени и на пензији, чиме сам ја, вели Алимпић, задовољан. Кнез захука, кидао је ноктима доњу усницу; стеже песницу, загледао се у патос, па се мучно осмехну.

„Да! пензија! — -—– И на томе захвалите Гарашанину.“ Подиже главу; неколико секунада суморно ме гледао, па ће потмулим гласом:

„Јест! ја сам потписао вашу пензију. А готов сам, да то исто учиним са свима онима, који се зову моји рођаци, а дају повода да ме моја влада дочекује својим тужбама на њих.

Опет заћута, па ће јасније: „А мислите ли ви, да ја не би био кадар и што друго потписати за васт Идем те се лечим, па нашта се враћам кући Чиме ме дочекују мојиг

„Довде је — вели — говорио као загушеним гласом и између сваке речи остављао по неколико тренутака ћутања, па тек отпочне да чита. И што је даље говорио, све осетније му је глас дрхтао. Љутина га преовлађивала; од једа је изгледао зелен. Говорио је дуго и све узбуђеније, па замуче кад рече:

„А зар је ко могао мислити, да учини што противу мојих власти, па да ce ia опет у Србију вратим; — или се желело да се ја и не вратим вишег! Ја не верујем у све што ми је казивано о вама, али даје ваша смрт захтевана, ја се не бих устезао да је потпишем. Зар да ми се каже, да и ви можете бити чије оруђе! А за Kora?! Против кога2! Противу мене! — — Противу моје воље! А знате ли ви, шта су хтели ОмлаJUHHIH P.

„Звао сам и вашега пашенога.“ Је ли вам се хвалио И он је као мој сродник ишао на Омладински скуп, па је био одушевљен према омладинцима, не водећи бриге да позна њихове дубље смерове...

Из овога говора кнежевог, који је сачувала од заборава сестра његова, јасно се види кнежево расположење, или боље рећи страшно нерасположење према Омладини, коју он подозрева неким „дубљим смеровима“, и пита свога рођака да ли он зна шта су хтели омладинци. А пре тога наговештује

! Овде се мисли на Владислава Вујовића, за ким је била сестра Г-ђе Милеве Алимпибћке, друга кип брата Књагиње Љубице.