Srpski književni glasnik

II

Књижевни Преглед. 539 •

Шпенглер потом констатује да је идеја узрочности основа . сазнавања у западно-европској култури. Међутим, има, по њему, једна друга идеја која може да заузме место ове идеје. То је идеја судбине. Ова идеја једино и одговара животу, и то је идеја са којом људи живе и коју носе са собом, не формулишући је свесно. С једне стране, овакво схватање се додирује са оном социолошком констатацијом коју је ту скоро учинио један добар социолог (Леви Брил), изучавајући примитивне народе: да код примитивних друштава идеја учеmuha виших сила у животу игра улогу коју има идеја узрочности код културних народа. Тиме је ово схватање добило изглед социолошке могућности. (Интересантно је испитати ближе однос између ове социолошке констатације и концепције Шпенглерове.) С друге стране, оно је врло блиско филозофској концепцији Бергсоновој о времену. Супротност идеје узрочности и идеје судбине је истовремено супротност идеје простора и идеје времена. То констатује сам Шпенглер. Познато је, међутим, какву фундаменталну важност има ова идеја у Бергсоновој филозофији.

С једне стране, констатујући да је модерна култура дошла до врхунца, другим речима да се она преживела, ова концепција погађа песимистичко настројење, које се данас чешће налази у животу него у науци и филозофији и које је тако карактеристично за садашњост, и иде упоредо са онима који траже повратак у природан живот, са онима који вичу на површност данашње културе, и чак са онима који је поричу као буржоаску. С друге стране, дајући идеји судбине прво место у животу, његова концепција одговара активизму који је истовремено и идеализам као концепција научника и филозофа, али који је најчешће материалистички као појава маса. По активистичкој страни треба тражити додирне тачке ове концепције са прагматизмом. И песимизам и активизам су код Шп нглера органски спојени: његов песимизам на данашњу културу је истовремено и позив за стварање једне друкчије културе, која ће почивати на новој основи“.

Међутим, многи су Шпенглера огласили просто као песимисту. У својој брошури Pessi/mismusP2 он поново формулише своје гледиште о култури у опште о данашњој култури, и напосе о нашим задацима у садашњости. Њему су пребацили да он гледа песимистички на културни развитак. Он терди да то није тачно. Он није песимиста ако сматра да је човечанство једна зоол шка величика, и да према томе не може да се го-ори о каквом напретку или јединству тежња и гледишта, већ само о разним с..ециалним културама. То је сасвим

! Приказ овога дела код нас написао је Г. Спекторски у Архиву за правне и руцшвене науке од ове године.