Srpski književni glasnik

2540 Српски Књижевни Гласник.

доследно изведен и отворено изражен релативизам (одн. биологизам). Он би био песимиста кад би сматрао да данашње западно-европско друштво нема данас више никаквих задатака. Али, и ако он сматра да се западно-европска култура налази на своме врхунцу, ипак он држи да пред њом стоје још пуно залатака у оквиру њене природе, њене унутрашње тенденције. Многе науке које имају да се практично примене, или су тек у свом почетку, или су далеко испод могућности развијања. Он није песимиста ако устаје против данашње сентименталности распрострањене у литерарним круговима, бесплодног теоретисања и утопизма. Песимиста такође није кад · устаје против површности, штреберства и осредњости. Он хоће и поезију, и веру, и науку: „Уметност да, али у бетону и челику; поезију да, али од људи са гвозденим нервима и неумољивим дубоким погледом; религију да, али узми своју песмарицу, а не Конфучија на фином папиру, и иди у цркву; политику да, али од државника, а не од филантропа.“

Око што нам Шленглер препоручује, то је нека врста моралног енергизма. Он захтева од нас да будемо јаки. Он узвикује: „Чврстина, римска чврстина сада почиње у свету.“ Он је уочио добро борбеност нашег доба, онај гвоздени и неумитни ток ствари који не штеди сентименталне душе и не обзире се на жеље и идеале племенитих душа. Само, пре свега, питање је у томе да ли могу, и у колико могу, ове ствари да стану једна поред друге: поезија и гвоздени нерви, религија с једне и песмарица и црква с друге стране, и чак права политика и државници. И тако, његов: екергизам не личи ли на материализамг У осталом, он сам каже : „Времена без праве уметности и филозофије могу још бити моћна времена; Римљани су нас томе научили.“ Он можда захтева само рад без обзира на мотиве. Али то нас се овде не тиче. Интересантно је свакако испитати његов морални енергизам, нарочито у погледу вредности живота: он је, рекли бисмо, врло близак идеји о потврђивању бола у животу. За нас је важно питање како се одређују задаци једног културног доза, једног друштва, једног човека. Познато је да има два гледишта: по једном, има апсолутних вредности; по другом, само релативних. Шпенглер међутим хоће да створи треће гледиште, инспирисан идејом судбине.

Остављајући на страну, у овом реферату, удубљивање у једно тако суптилно питање, ми се само задржавамо на прецизирању гледишта Шпенглеровог и на испитивању је ли оно могуће. То гледиште, по мишљењу самог Шпенглера, пошто живимо у једно тако позно доба, и при томе јоште у моменту кулминације једне културе, не може бити ново у својој основи (и ако он мало даље додаје да је он ипак створио „нешто ново).“ То гледиште се састоји у овоме: Свакоме од нас је рођење и друштвена средина дала један круг могућих зада-