Srpski književni glasnik

550 Српски Књижевни Гласник.

ствовати у државном животу, она је дочекана више као „сензација“ него као политички догађај. То је објашњиво. Јавно мишљење у Србији, не-бавештено о лаганој али сталној промени расположења у редовима хрватске радикалне опозиције, морало је примити са неповерењем ову вест која је дошла тако изненада. Срећ:и посредник коме је пошло за руком, — у чему раније нису успели ни Г. Ст. Протић, ни Загребачки Конгрес, — да убеди Хрвате у потребу кидања са политиком апстиненције, био је, како је јављено, Г. П. Анђелић. Као на новајлију у посредничкој улози у српско-хрватском спору, који, уз то, ради у своје сопствено име, србијанска публика гледала је на Г. Анђелића и његове успехе са извесном разумљивом скепсом. Обећање које је Г. Радић дао Г. П. Анђелићу: да је готов узети учешће прво на свечаностима у Куманову и Прагу, а доцније и у парламентарном раду, схваћено је у кајбољу руку као „пробни балон“.

Преговори Г. Анђелића са Г. Радићем и Хрватским Блоком занимали су неколико. дана, али су, као што се очекивало, остали без резултата.

Са гласовима о преокрету у Хрватском Блоку, који су се јавили месец дана доцније, почетком новембра, стајало је друкчије. Прво: сад је србијанска јавност већ била боље упозната са струјама у Хрватском Блоку. Друго: овога пута разговоре са Г. Радићем и Хрватским Блоком водило је неколико угледних сазивача Загребачког Конгреса из Београда, и то са знањем и пристанком. демократа из групе Г. Давидовића и утицајних представника земљорадничке странке. И кад је у Београд јављено да се са скорим доласком Хрватскога Блока у Парламент, или бар делова Блока, може рачунати са извесном вероватноћом, питање даљег држања Г. Радива дошло је у средиште политичких расправа. Нарочиту пажњу је изазвала изјава Г. Радића у којој се признаје нужност сарађивања Хрватског Блока у спремању споразума између Срба и Хрвата, објављена у 5/обоаној ТуЊит одмах после ступања у везу са сазивачима Загребачког Конгреса.

Ови разговори ограничавали су се у почетку на начелну измену мисли о српско-хрватским односима. Али чим је и на јелној и на другој страни утврђено: да се ублажење српскохрватског спора има сматрати као полазна тачка у решавању опште кризе у којој се читава држава налази, прешло се на претрес конкретних питања; у толико лакше што се показало да гледишта можда нису тако удаљена као што на први поглед изгледа.

Једном започети, разговори између Београда и Загреба испунили су цео новембар. Отворени преко посредника, сазивача Загребачког Конгреса, они су настављени непосредно, између одговорних представника политичких група. Ради потпунијег и поузданијег обавештења о расположењима у бео-