Srpski književni glasnik

70 Српски Књижевни Гласник.

од те офансиве и сматрају да је она унапред пропала. Но, поред свега тога, ђенерал Данилов тврди да немамо права да нашег савезника оставимо у невољи и да, поред све опасности за наше трупе, морамо напасти непријатеља. У осталом, велики кнез Никола већ је наредио напад“.

28 августа 1914 Палеолог пише: „Велики кнез одржао је дату реч: војска ђенерала Самсонова прешла је у напад“, а 31 августа: „Војска ђенерала Самсонова је разбијена; Руси су изгубили 110.000 људи, изгледа погрешком ђенерала. Артаманова“.

У вези са овим догађајима, занимљиво је, као паралелу, споменути да је у августу 1914 Сазонов предложио Италији да приступи савезницима, и обећао јој Трентино, Трст и Валону. Далмацију у опште није ни спомињао. У марту 1915, вођен је овај карактеристичан разговор између Сазонова и Палеолога о талијанским претенсијама на Далмацију: Сазонов: „Талијанске претенсије на Далмацију значе изазивање словенске савести! Сетите се да је Св. Исаија далматински један од. највећих светаца православне цркве!“ — Палеолог: „Пошли смо у рат да спасемо Србију, јер би пропаст Србије значила хегемонију Германа: али ми не ратујемо да остваримо утваре Словенства... Довољно је што смо вам Цариград жртвовали ...“

Вреди још забележити шта је Палеологу рекао граф Вите, руски државник, у септембру 1914. Вите, као да је наслутио ток догађаја, каже Палеологу: „Овај је рат лудост. За Русију може само бити кобан. Једино Француска и Енглеска могу се надати каквој користи од тога рата. Наша победа ми изгледа врло сумњива..., мислим да ту глупу авантуру треба што пре довршити.“ Кад је у новембру руска војска потукла аустријску и одбила немачки напад на Варшаву, Вите поче агитовати да Русија склопи мир; рачунао је да је то најповољнији моменат за Русију; неколико месеци касније је умро, а француски посланик завршио. је свој извештај о његовој смрти речима: „Са њиме се угасио један велики интригантски центар“.

Велики руски индустријалац и финансиер Путилов. говорио је Палеологу, у јуну 1915, пун песимизма и бојазни за будућност своје отаџбине: „Дани царизма су избројани, он је за навек пропао. А царизам је стуб Русије, једина веза њеног народног јединства. Револуција је неизбежна. Она ће букнути поводом каквог војничког неуспеха, какве глади, штрајка у Петрограду, или поводом ма чега другог. Знак револуције даће вероватно грађанство, интелектуалци, „кадети“, мислећи да ће тиме спасти Русију. Али из грађанске револуције пашћемо сигурно у радничку, а затим у сељачку револуцију. Онда ће почети страшна, бескрајна анархија... Проживећемо понова времена Пугачева, а можда још и гора...“

Путилов је, на жалост, погодио судбину Русије.