Srpski književni glasnik

TA У |; 7

li te + S _i Wii ı

Црвене Магле. | 89

магла га стаде гушити, пити му душу, оно његово срце што је само 'пре неколико часова, још то пре подне, требало да буде гоњено једној радости какву никад раније није познао. Примицао се дан среће, и он, искидан прошлим невољама, потпуно сам и.повучен после свих патњи, са потребом оне живе узбудљиве среће, очекивао га је као дан почетка своје душевне равнотеже и светлости живота, дан умирења и обновљења. А сад, шта „Све докле допире видик мога разума — мислио је Јуришић — ја ништа јасно не могу да видим, и ништа од свега не разумем. Ја не знам шта се ово све ради и не могу никад ни знати, и само је једно сигурно: да сам ја сав човек од патње. Да могу некако да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу, па нека дође све што мора доћи и што мора бити. Два рата и једна побуна, и тек што данусмо душом, ево ни ране ми још нису суве, а, врага, шта

'се понова спрема. И онај блесави свет тиска се тамо око

Министарства, чека неку вајну одлуку од оне куће, као да му она нешто може помоћи, док се председник владе налази негде на својим рудницима око Зајечара. И сви тврде да све оне конце дипломатске он држи у својим рукама и да нико живи не зна његову политику. Сад се ови медиокритети нешто зноје и петљају без њега, а време пролази, и опет нико живи неће знати шта ће све из овога да произађе. Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора доћи до новог рата. А зашто мора доћи, ја не знам, и да ме човек убије, не могу јасно да појмим, и не појмим јасно: да ли је боље да до њега дође или није боље. Јер и ове ситне страсти данашњице, све ове ситне бриге обновљеног тако званог нор-

малног живота, понова почињу да грицкају и досађују, и

овај живот у миру гњил је и љигав. Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други живот, пун трагичних, великих страсти, један бујан и буран, победнички живот. Ја не знам, и никад не могу знати. Али осећам неку мутну, болну и збркану напетост, У свима силама око себе и у себи. И ту напетост ја не умем да изразим, а осећам је и у ваздуху и у стварима, које као да су све од меса и мишића и сока и елана. Искрено да кажем: ја нисам веровао ни у ону личну радост што ме чекала, јер се мој грозничави немир мисли никад у мени није