Srpski književni glasnik

88 Српски Књижевни Гласник.

и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и пркосно тврдила да ће бити само оно и онако како она буде хтела.

Кад се Јуришић раставио од њих, упути се право Министарству Спољних Послова. Тамо пред Министарством гомила "је расла све више и нестрпљиво очекивала новости. И заиста, баш у оном тренутку кад се Јуришић приближио. тамо оној згради, настало је неко комешање и велика узрујаност. Са свих страна људи су испружали вратове и питали поверљиво :

— Шта је шта имаг шта кажег

Па се убрзо све сазнало.

Заступник председника владе изашао је из собе Министарског Савета и рекао просто: „Зовите брзо Министра Војног“.

— Е па, готово је!

— Ериа ја соте а!

— Дакле мобилизација, рат!

— Нек' је са срећом!

Али како у том моменту наиђоше однекуд она тешка гвоздена кола за поливање, вучена огромним мекленбуршким коњима који су тромо и гломазно газили средином улице, оно заглушујуће тандркање по неравној, шиљастој калдрми, измешано са узбудљивим, гласним жагором и узвицима што су долазили са свих страна, стаде неиздржљиво мучити Јуришића, те се он нагло окрете и упути своме стану на Дунаву.

А мало после, са наслоњеним подбратком на руку и налакћен на' прозору, гледао је он преко мирне реке тамо у зелено-сиви хоризонат банатске равнице. Потпуно неспособан за пажљивост и страшно растројен, он је осећао да никад не би могао успоставити какав било ред од оних безбројних и мутних мисли што су ово после подне у најживљем врењу узнемирене маште куљале једна за другом, па се тако упућивале саме неким незнаним путевима. Он се само напрезао да одагна од себе све оне непријатне успомене из прошлих ратова што су непрестано од некуд навирале, па је хтео да мисли о томе шта ће најзад бити од тог несрећног, неочекиваног ултиматума. Онда му се чинило да већ лепо чује митраљезе како „штепују“ и како себе опет види поред топова, међу неким јаругама, мокрог и јадног, усред грозног хаоса од мрачног стења, блата и магле. И та .