Srpski narod

Ос

у1С1

9 миц Ш05г смрт Фридриха Шилера

Дело Шилерово је изванредно велико и претставља несумњиво једну од великих творевина немачког духа, Ту непролазну вредност чине, пре свега, сама његова песничка дела, његово дубоко захитање у вечно актуелне проблеме човека и света као што је случај, рецимо, с Фаустом или Шекспировим драмама, Илијадом, или, за наше балканске прилике, Његошевим Горски вијенцом — али можда још у већој мери његов став као песника и филозофа, његова песничка и филозофска мисија, која претставља један крупан бзочуг у развитку немачког духа. Увек ће људи у Шилеровим песничким творевинама црпсти снаге за изграђивање идеала у човеку. Јер Шилер је, и поред и упркос све своје сиромаштине и упркос свег свог животног песимизма, можда баш и зато, један од највевих претставника немачког идеализма. Отуда Ке Шилер остати вечито песник младежи, песник младости, песник идеала да се у човека удахне лепота и лепотом оплемени душа у њему и његов став према људима. Шилер је у основи и битно песник моралиста. Ретко је код њега говорило само осећање и изливало се чисто усијање песничког осе-Цања, него је сва своја треперења срца претакав кроз умовање и умовањем песниковао. То никако не значи, — а по томе се и види колики је песнички домет Шилеров, — да је он био дидактичар и тзв. просветитељ у књижевности. Он је порицао и бескомпромисно одбацивао плитку моралистичку и дидактичку књижевност, и исто тако био строг судија и према својим почетничким и у погледу мере разбарушеним делима (Разбојницмма, Сплетки и Фиесковој завери), која је писао док још није био нашао своју филозофију песничког стварања, док још није нашао свој класични стил и свој мирни објективни став песничког стварања. Јер Шилер је, зна се, своје ђаковање и своју младост провео у једној војничкој школи такве стеге и дисциплине, да му је, већ као војничком лекару, забрањено било писање драма, те је после морао бежати из државе виртембершког херцога прерушен и под туђим именом. Без средстава, пуки сиромах, без много среће у животу, — јер срећа, као што касније каже на једном месту, „иде заљубљено за рђавим човеком", а не за добрим, — за Шилера је живот био највећим делом потуцање и непрекидна борба. Али као да је баш та тврда борба за живот, каткад и за насушни хлеб, потенцирала у томе неустрашивоме човеку дужности његов идеализам и формирала дела која значе у постављању човека један висок хумани ступањ људскога духа. Задубљен у Кантову филозофију, кад је бар колико толико р*ешио питање насушнога хлеба и постао професор историје на униБерзитету у Јени, он у себи изграђује своју филозофију песниковања и гледања на свет, и после подуже паузе, десетак последњих година живота, баца се тако страсно на стварање, нижудраму за драмом и песму за песмом, да му је 1805 смрт, тако рећи, отргла перо из руке у четрдесет петој години живота. Сва та његова тако нагла и иетодобно и тако узорна песничка продукција значи у неку руку илустрацију његових погледа. У том богатом песничком духу био је сазрео не само изванредно снажан песнички таленат него и филозоф и човек, а осећање краткоће живота као да даје његовој песничкој имагинацији неки етраствен нагон и импулс стварања. Са изванредним жаром и речитошћу, громогласно као пророчка откровења, казује

он своје песничко надахнуће и осе&ање ваћ пречишћено и искристалисано у дубоком мисаоном и филозофски јасно изграђеном његовом унутрашњем животу. Својим снажнмм темпераментом и дубоким захитањем у живот, који схвата као вечито савлађивање и сукоб, метафизиком своје теорије о лепоти и његовој улози у изграђивању човека и његове слободе, диже се Шилер у висине праве класичне уметности. Изнад свога личнога песимизма ствара Шилер у својим делима, нарочито у песмама, читав један идеалан свет који црпе своју веру и своја задовољства у своме раду и својим идеалима, без обзира што овде на земљи нема много среће. Шилер ствара чисту в*здру уметност, без предубеђења и тенденције, и стилизује је путем умне контемплације и тежње за оним што је узвишено и велико, Етика код Шилера има за основу лепоту и естетски доживљај, лепотуу нутрашње слободе у којој се само по себи реализујз оно што је етички оправдано и морално мотивисано. Таква уметтност треба да оплемени човека, она постаје нека врста религијз, а песник мисионар и свештеник. Мо(\ те „религије-лепоте", да је тако назовемо, по Шилеру, толика је да је она у стању утицати и на поправку политичког морала у друштву. Шилер и у својим дра-

мама и песмама заступа јуначки стае човека према свему што га снађе у животу, Он је дакле поборник херојског става човека, што сасвим природно излази и из поставак* њ®гове естетике. Само и ту је Шилер превалио читав пут у своме развоју, од Разбојника (његове прве драме, 1781) где се јунак драме, поводом личног случаја, хвата оружја да насиљем и одмаздом поправи свет

г- —р НХ ц|илер (Архцв СН)

и доводе га к „познанију права и истине о сврси човека, преко Сллетке и Фиескове завере, где устаје противу тираније и злоупотреба од стране оних који етоје на челу државе, до Дон Карлоса, прве Шилерове класичне драме, где се већ јунак бори за слободу мисли и ставља у службу највишег моралног и друштвеног принципа живота: у службу за боље човечанство, целину и њено добро, — па даље преко Вапенштајна, Марије Стјуарт, Девице Орлсанске и Месинске невесте до Внљема Тела, последње драме 1 Џилерове, где је херојство већ нужна одбрана живота и служи најосновнијим принципима живота и његове слободе. Овај већ продуховљени и висином Шилерове етике оплемењени херојски став јунака његових последњих драма одудора нарочито кад се има на уму да ствапање њихово пада у доба кад се Ввропа трасла под ударцима Наполеонове војске. Шилер је актуелан и данас, можда актуелнији него икада раније, нарочито по својем основном ставу песника као мисионара и васпитача у служби велике народне заједнице, као протагонисте акције и рада у животу и херојског става човека према животу и етичким и моралним законима његовим. Шилеров борбени идеализам налазио је увек

одЈека код његових земљака и кад су током 19. века владали у немачком песништву сасвим супротни погледи него што су Шилерови идеали и у погледу стила и идеја. Шилеру је, кррз све те мене књижевног укуса, науке и филозофског гледања на свет и људе, остала верна његова немачка публика, публика полетне и увек идеалистички расположене младежи, и не само у Немачкој него и другде у свету. „Шилер је видео свој животни позив у томе да својом силном вером у идеале пренесе и свога читаоца", каже један добар познавалац ЦЈилерова песничког дела. „Указивао је прстом на то да у овој бескрајној мизерији живота ипак постоје многи људи који делују из чистог идеализма, противно од сваког практичног интереса и рачуна, и да према томе песникови идеали нису фразе, него живв силе, које, мало по мало, преображавају свет". Тако схваћен Шилер као песник, нарочито је песник младежи, и то пре свега и највише својим песмама, нарочито баладама, које су, по речима једног немачког критичара и доброг познаваоца Шилерове лирике, „царски накит његове лирике, најпопуларнија лирика на немачком јазику". Р. М.

ш илерови последњи дани и часови

.Јединствен сунруг и отац, а при том често у новчаним тешкоћама, велики Шилер никад није довољно водио рачуна о свом здрављу. На саму нову годину 17'Ј1 оболео је од врло тешког запалења плућа. Настале су компликације и велики песник се још тада у неколико махова борио са смрћу. Опоравио се, али се никад више није потпуно излечио. Лекари и пријател?и чешће су му саветовали да на дуже времена оде на море или у планину. Он није хтео ни да чује за то, јер није хтео да се одвоји од своје жене Лоте која је до последњег часа остала што је и била, ни од „својих малих луда", како је звао своју дечицу: Карла, Ернста и Каролине. А да их све поведе на дужи пут, није био довољно богат. Године 1802, треће године по пресељењу из Јене у Вајмар, материјалне прилике Шилерове биле су се нешто побољшале. Испунила му се једна велика жеља: купио је двоспратну малу кућу која и данас посто.ји. Била је то велика радост кад се породица 29 ацрила 1802 уселила у своју властиту кућу. Те исте, 1802 године, римсконемачки цар Фрања II на молбу вајмарског војводе Карла Августа, био је даровао Шилеру наследно племство. Шилеру лично, чију је душу и ум сам Бог био оплеменио, било је то доста равнодушно. Али се ипак радовао тој почасти зарад деце, а нарочито због супруге Лоте која је била родом из племићске породице, а која се без речи била одрекла дворских и других повластица ко.је су у оно време племићи још имали, удајући се из љубави за Шилера, граћанина. Шилер се само на службеним актима потписивао Фридрих фон Шилер. Своје књижевне радове и надаље је потписивао Фридрих Шилер. А у дивној, складној атмосфери сопственог дома завршио је Шилер. поред многих мањих радова, још два своја оемек-дела: Месинску невесту (1803) и Вилхе.лма Тела (1804). Уочи Нове године 1805, Гете, не знајући да ли ће због многих дворских и других обавеза стићи лично да честита пријатељу и сараднику Шилеру, написа му

неколико топлих речи. Доцније је причао да је то писмо три пут цепао и изнова писао, јер су му се редовно нехотице поткрадале речи „последњи пут". Чисто се питао да ли то није нека слутња да ће у току 1805 године један од њих двојице умрети. У симпатичној двоспратној кућици наравно нису ни слутили какве мисли муче славног пријатеља и заштитника. Али кад Шилерова жена Лота и свастика Каролинз стадоше, у норогодишњем расположењу, да кроје неке замашне плднове, Шилер им мирно рече: „Правите ви своје планове најдаље за време од_ две године. 3«ате врло добро како стоји ствар са мном". Њих две у тим речима нису нашле никакав нарочити повод узнемиравању. Фридрих Шилер је био од оних људи који су сматрали да уистину интелигентан човек не сме да се боји смрти. Врло је често говорио о смрти. У фебруару је у два маха имао јаке грознице. Придигарши се, написао ,је Гетеу који му тих дана није долазио, јер је и сам био иеЦЈТо оболео: „Ова два напада као да су ме из корена потресла... Све се осећам као да сам устао од дуге и тешке болести. Некако сам чудно малаксао". Уколико се већма примицало пролеће, утолико је Шилер чешће побољевао. Лота стаде да бди ноћу поред његове постеље, а Шилер то није трпео. Око тога је између њих долазило скоро до сваћа, јединих свађа у том срећном браку из љубави. Кадгод би Шилер осећао да му се примиче несвестица која га је често спопадала, старао би се да уклони Лоту, како се не би уплашила. Говорио би: — Знаш шта, душо? Осећам да ћу заспати. А никако не могу да заспим кад те гледам где одевена седиш поред мога кревета. Молим те. лези. Сазнавши за то, Шилерови пријатељи се договорише да на смену проводе ноћ поред његовог кревета. Још једном је изгледало као да ће Шилер оздравити. У априлу се његово стање осетно поправило. Сад су пуштали децу к њему. Огромна је то била ра-

доСт и за родитеља и за децу која су се пентрала по кревету и у један глас запиткивала о свему и свачему. Почео је по мало и да устаје. Лекар му је одобрио чак и да прихвати позив на посело код војвоткиње Луизе. Овај први излазак из куће свршио се без неповољних последица. Охрабрен тиме, Шилер се 29 априла решио да оде у позориште у коме већ месецима ни.је био. Баш се спремао да пође, кад му наиђе Гете. Шилер га стаде молити да седи, али Гете рече да нипошто не жели да га лиши уживања на које ,је месецима чекао. Испратиће га, рече, неколико корака. Два песника-великана сиђоше низ степенице, пођоше улццом. Најзад застадоше неколико минута у разговору. Затим се Гете опрости. Руковаше се. Последње њихово руковање... У позоришту је Шилеру изненада позлило. Млади Фос који се нађе поред њега, одведе га кући. Тамо се сручио на диван. Очи су му биле некзко упале. Глас му се био променио. Цела се кућа била узбунила, трудећи се при том да то Шилер не примети. У један мах. болесник замоли за лимун. Донеше му; он испружи руку да узме лимун. али је одједном млитаво спусти. Донеше му малу Емилију, његово мезимче. Неколико тренутака некако је тужно гледао у дете, затим даде знак руком да га однесу. Наредних дана, др. Штарке је долазио и одлазио, али .је на питања укућана и пријатеља био нешто много закопчан. Пало ,је уочи и то да ,је Шилер који целог века није био нарочито побожан, те ноћи у неколико махова дозивао Бога. Пред зору је рекао: — Свемогући, дај ми лаку смрт. Не да.ј да без краја и конца трунем и венем, да не мучим себе и друге. Освануо је 9 мај 1805. Око пола девет у јутру, Шилер изгуби свест. Стаде да бунца, понајвише на латинском. Рекоше му да ће да га окупају. Он се намршти, али се ни.је противно. Већ упола не зна.јући за себе, још је то био онај доброћудни Шилер ко.ји није хтео да противљењем жалости

своје миле и драге. По савету лекара, дадоше му чашу шампањца, да га окрепе. Попио је без воље, изразом послушног детета. Била је то последња чаџда коју је за живота испио. Ноге су му се ледиле. Др. Штарке и свастика Кзролина набацаше на њих неке јастуке. Он их благодарно погледа. Настадоше све јачи грчеви у грудима. Болесник је сваког часа отварао и ааклапао очи, али се видело да никог више не може да позна. Око три сата поподне, дисац,е је све већма запињало. Лота клекну поред постеље и дохвати самртникову руку. Учини јој се као да још једном осећа стисак те драге руке. Преко Шилерова лица пређе као неки трзај. Затим се глава опусти дубље у јастук. Израз савршеног мира лебдео је око очију и усанз. Као да спава. Један од на.јплеменитијих умова био се преселио у вечност, у 46 години живота, на врхунцу генијалцог стварања. По чудном обичају који је у оно време владао у Вајмару, погреб Фридриха Шилера обављен је усред ' ноћи. од једанаест до дванаест. Мртва тишина владала је на вајмарским улииама кад се пред кућом искупи двадесетак младе господе. Били су то нарочити поштоваоци великог покојника ко.ји су тражили за себе част да на смену на рукама однесу ковчег до гробља. По обичаду ко.ш је тада владао у Вајмару, верски обред обављен је тек сутрадан по погребу. у препуној цркви. Отсвиран је дивни Моцартов реквијем. Н. Ђорђевић

ПРЕД СТОГОДИШЊИЦУ ХЕЛДЕРЛИНОВЕ СМРТИ Као што је познато, немачки народ ће у јуну ове год. прославити стогодишњицу смрти знаменитог (и у животу толико несрећног) песника Фридриха Хелдерлина. Тим поводом, Виртембершка земаљска библиотека пре дузела је акцију за прикупљање неких до сад дош непознатих рукописа и писама Хелдерлнновнх.