Srpski pčelar

Допис

Велико Средиште 5./I. 1911. Поштовани г. уредниче! Добро вели наш народ: не ваља ли зима, не ваља ни лето, а то ће рећи : кад зима није права зима, не ће ни лето бити право лето, што се лане код нас на несрећу нашу и обисти нило. Та лаљска зима и није била зима; код нас је било о католичком Божићу скоро као лети: при широм отвореним вратима славили су они своје бадње вече, а опет од нашег св. јованског мраза ама ни спомена: нчеле су летеле као у пролеће, а свет се улицама шетао као да није сред зиме, него доба око наших Цвети. На ово су старији људи главом вртили, као да хтедоше рећи: тешко нама на пролеће и лето, тражићемо ми оваког времена о Нетрову дну. А ми млађи да бисмо их храбрили, уверавамо их, да ће нам нанротив лето жестоко бити од велике врућине и нрипеке мораћемо по подрумима становати, и то као да нам и сама зима наговешћује; да је ова зима овако блага, узрок је казивасмо им, репатица звезда, која се усијала, и која нам се све више и више ближи, и да је њезина топлота управо и нроузроковало ово благо време. Али наши старци у ово као да слабо вероваше; они из искуства добро знају говорили Ои, да кад зима не ваља, не ваља ни лето. А богме наши старци као да погодише, јер место да је репатица донела очекивапу жегу, напротив, донесе нам неочекивану хладноћу. Не памтим, а и старији од мене не памте тако гадно нролеће, каквог имадосмо ми године 1910.: ветрови да нас разнесу, а од многих киша надошла вода да нас цодави, „ветар открива а киша полива“ шалио се паш сиромашни народ у немоћи својој. Целога Фзбруара било је топло, може се рећи дивно време без мраза, снега и блата. Bofia напупила тск да се расцветају, шта више, кајсија и бресква лешњик и да не споминем, већ цветати почеше. . . Земља суха, већ и сувише суха, а погледи к небу учестали „за мало више“ и све чешћи и чешћи су, јер више никако и . . : дође једне ноћп снег. Лииа листа а снег веје; кајсија цвета, а вода смрзава слика лањскога марта у нашем крају, А април? Из целога лањског анрила могао сам само један дан као леп забележити и то православни Велики Петак (16 /29. IV. 1910.), иначе скоро увек киша и ветар. Но најгаднији и скоро критични дани били су нам између Ускрса и Ђурђева дана: потоци од силних киша набујали претворили се у бујне реке, а долине у море; куд год човек погледа, сама вода ... и затим вода и киша ... киша и вода, и тако тако нам лето прође, а јесен дође. Јесен стиже, а истресаљка хвала Вогу

29