Srpski sion

бр. 6.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 83.

предмета за саборску расправу од удо-

вичког Фонда ! То велим ја као свештеннк, а увјерен сам. да је ово мнсао и свега српског свештенства наше Митрополије и свакога Србнна, који знаде да би и црква и народ српски могао много вигае рачунати на службену ревност свештеника задовољна, који не би морао и дан и ноћ мнслптп само о томе, шта ће бпти од спрочади његове, кад он једном у гроб легне. Како разабрасмо из расправа саборског одбора, изнијеће се пред ндући Сабор „уредба" о дотацпјп Мптрополита-Патрпјарха, маиастпреког Фонда п дотације манастирског свештенства, о уређењу Епархија, МЦСавјета н т, д. Али између свпју тијех предмета, осим дигне себи споменик и у срцпма свцју можда уређења учитељског мировинског чланова свештеничких Фамилија српскијех, Фонда, није п не може бити нп један тако п у исторнји овостраиог иарода и цркве прешан, као наш удовички фонд ; јер неће Ј наше, — да само тијем иодигне себи монам Патријарху иишта бити, ии са данаш- I нуменат аеге регеппшз, већи него га је и

глави, јер су крали, убпјали и клали, а јамачно не би бплп тако дубоко морално налп, да су имали у дјетињству потпору какву, којом би могли нешто погодније живети, расти, и учиги се књизи или поштену занату какву, — не би билп тако морално пропали, да је бпо установљен удовички фонд. За то овим анелујемо на родптеља новпјег нацрта за удовпчки фонд , на светог Патријарха српског Ђорђија Бранковића: нека неда, да се његово умно чедо — тај наш удовички фонд — загуши у ирашини канцеларијској, него нека га моћним упливом својим, као најпрешнији предмет Сабору на расправу и узакоњење иредложи, — па да само тијем јединијем актом по-

њом дотацпјом још пеко врпјеме; неће нам нронастп ни манастири ни калуђери

један Патријарах до сада стекао. Ово су мисли свештенства мога нро-

макар потраЈало још неко вриЈеме данашње топресвитерата гато сам их чуо нарочито стање, неће нам пронастп Епархије за на задњем састанку, ириликом заједничке кратко и с данашњпм уређењем и т. д., али исповиједи наше. сваки дан нропада сирочад свештеничка. Мпло би нам бпло, кад бп у овоме Ми позиајемо свештеничких синова, лнсту на скоро иашли, и из других кракојп аргатоваше, а и данас аргатују по јева наше Митроиолије, кој'и глас у прилог земаљским казнионама у Госпићу и Ј1епо- : овој нашој општој живој ' жељи и иотреби. Ник. КосановиЈ, протопресвитер плашчански. — —

НЕГУШО ЦРКВЕНО ПОШШ

све стране чујемо тужбе на народ, што не иде у цркву, колико би требао да иде. Има впше узрока, због којих је тај немар овладао. 0 њима сам већ прије говорно. Овдје ћу изнетн само још један узрок томе немару, а тај је: што се у нас слабо његује црквено иојање.

Колико ми имамо мјеста, гдЈ *е се његује црквена пјесма, да може успјешно вршити ону велнку дужност, коЈ *у јој је намијенила црква, када Ј *у је узела под своје окриље? Као што Ј *е црква узела под своје окриље све лнјеие вјештнне, т. ј. говорни-