Srpski sion

Б р . 7.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 103.

Форма, или кад хришћанпн као и Јудеј своју иравду тежи да предпостави правди божијој т. ј. када он само добро чини као законпти дуг, вршећи исти ио своме разумевању и снази, држећи, да је учи нио добро дело пред Богом и људма или оно што је право без Христа. 1 ) За руководство и утврђење вере против ове друге струје може и треба да је узето нарочито слово божије, које Аи Паво учи. Против незнабошке стру.је Апостол не знабошки открива у Христу нремудрост и истину, која све обима, на којој је назидано свако истино благо. како за сада њи тако и вечни живот, предлаже начела ради правог хришћанског звања у опће, ради познавања ирироде и духа човечијег, ради светске повеснице, ради испити вања старине дохришћанске, н т. д. и т. д. Против струје јудејске Апостол неире') Прави хришћаиин тако ието добро чини као закону дужност, али испуњење тога дела у н.ега је плод вере у Христа и благодети св. духа.

стано борећн се с непријатељским јудејством п његовим мртвим духом, открива животворпи дух и основе праве благодети и правде. После изложења Павлова учења лако ће бити сваком подробно учинити додавање његово на показане нужде вере и у наше доба. Нето: Ап. Петар сведочећи о богодухновеној нремудрости Ап. Павла примећује на његове посланице, да у њима има по висини предмета са свим неразумљивпх места, која се тешко разумети дају, које ненаученп и неутврђени изврћу, на своју нагибао. (2 Петр. III. 15. 16.) И једно то само побуђује нас вереради, да се свом пажњом и размишљањем углубимо у аносголску радњу а нарочито у рад Ап. Павла, открпвајући и изучавајући исти у оићој унутарњој свези богодухновених његових мисли (јер тиме ћемо лакше и дубље моћи разумети његово учење, на срамоту оних, који га изврћу).

ЗАВЕСКОСТ НРАВСТВЕНОСТИ (МОРАЛА) ОД РЕЛИГИЈЕ.

С руског превео ^орђе : есто можемо данас наићи на мишљење не само у литератури већ 'и у обичном говору, да може човек бити моралан и без религије; да на равственост, морал, не зависи од религије, особито тамо где је виши степен развића и просвете. Како се пак то мишљење појављује н распростире у дру штву, како се налазе мислиоцп, који се труде и да потврде то гледиште разно врсним доказима, то се онда по себш разуме, да се високн аукторитет религије у очима друштва мора више или мање ноколебати. И заиста, под утпцајем реченог гледишта многи наши савременицп мисле, да имају нраво, кад тврде, да религија није неонходна у друштвеном животу, да је можно и без ње бити, а да се тиме ни пајмање не нанесе квара друшгвеним интересима. Нсма сумње да нам је дужност

пл. Бота, свештеник. против тако лажног закључка свим силама устати, јер и у нас има мислилаца, који ироноведају, да култура и образованост по мери свога развитка п успеха може све више и више заменити религију, особито у смислу потпоре и ослонца за наравственост. Али у просвећеној Европи има већ чнтавнх крајева, који су сувише далеко зашлп у прпмени поменутог антирелигиозног гледнгата на практичан живот. Тако н. пр. у Француској — где је бивши министар просвете Павле Берт једном отворено рекао „да у колико се удаљавамо од Бога, у толико се приближујемо иравој нравствености и постајемо савршенији" — већ су тако далеко дотерали, да су у основним школама почели учити младеж чисто грађанској нравствености без нкакве свезе са религијом. Па и у Германији доста се јака струја при-