Srpski sion

Б р. 8.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр. 115.

прошлога века „славено-сербски" књижевници почели су -ћ, пишући га и иутно и беспутно, свуда читати као /е, а то је ио јужноме сриском изговору. И тако се од тога времена по свима крајевима источнога српског изговора чита гр^\*% као гр;>х, чјлое ^ кх као челов/ек, кс$^х слок«сб^% као вс/ех словес/ех, злкј & цјл као зав/ешча, кх чмокфцф^ж као в челов/ец/ех, и ко к^ки к^кижх као и во в/еки в/еков, iv скат ^ х ^рллхф као о свјат;ем храм/е, и т. д. — Да видимо сад, је ли то добро ? Слово атк ($) од старине се, по различним словенским крајевима различно из говарало и изговара. У иисменим споменицима старога словенског језика (који су до данас познати) читало се -ћ као (|Д или) е. Стари су га Срби и у српском словенском читали као е. Великоруси га и данас изговарају као е. Ми источни Срби такођер говоримо грех, човек, завешта, век, векова и т д. Малоруси га, као и Срби занаднога изговора, читају као и: и во викп виков и т. д. А само по јужноме српскоме изговору чита се -ћ или као /е: чов/ек, зав/ет, в/ера и т. д. или као ије: вм/ек, грм/ех, дм/ете и т. д. Како сад хоће наши богословн да им се чита -ћ: или свуда као само /е, или како ко хоће, према своме дијалекту, дакле као: м/е, /е, е, и 9 Ако ће свуда као /е, онда натерују јужне Србе да не говоре, н пр. ври/еме, времена ; дм/ете. д/етета ; впд/ети, видмо ; леише, и.едра, прмђе, смјати и т, д — нити источни Срби да говоре: време, времена; дете. детета; видети, видео; лепше, недра пређе, сејати и т. д. — него сви заједно да изговарају те речи овако: врјеме, врјемена; дјете, дјетета; видјети, видјео ; лјепше, нједра, прјеђе, сјејати и т. д. како нико не говори, ни Херцеговци, ни Бошњаци, ни Црногорци, ни Далматинци, ни Хрваћани, ни Славонци, ни други; —

они дакле уче сав народ да треба да нромени свој језик, градећи му ново „наречје", или боље рећи, приближавајући се црквеном словенском, у колико то не допушта особина српскога језика — и то све чине за љубав својој машти „нбк^кд-кнТл". Кад дакле у старом словенском језику треба "ћ, но Миклошићу (види 1^аи1;1ећге (1ег ак51оуегнбсћеп зргасће), читати свуда као е; кад га и у српском словенском ваља читати као е (в. Вука С. Караџића Примјере сриско-словенског језика); а кад је -ћ и нз великоруском говору и по источном српском дијалекту = е, онда је као сунце јасно, да -ћ и у данашњим црквеним књигама нашим, писаним руским словенским језиком, а ио свима крајевима исшочнога дијалекша сриског, треба свуда изговарати као наше е, дакле: к$к% = век, чјлок З јк * человек, кр&пкТД = крепки, л\ир^ — мире, цлр^ух = царех, вллгок$рнмуж = благоверних, мрнп^клкмре = припевајушче н т. д , дакле ирема исшочном дијалекшу срискон. На протпв, ио свима крајевима јужнога српскога нзговора, треба 'к према томе дијалекту читати двојако и то: или као /е илн као ије. Као /е читаће се у оним речима, у којима је источно кратко е, н. пр. в/ера зав/ет. д/ело и т. д. Као ије изговараће се у оним речима, у којима је источно дуго и врло дуго е, н. пр. тм/ело, грм/ех, заиовн/ест, и т д. Кад пак ■ћ у јужним крајевима треба читати као е, а кад као и казаће нам правила јужнога срп. говора или гласовни закони српскога језика, нрема којима се јужни срп. говор изједначује некад са источним а некад са заиадним говором. Да има иравославних Срба, који говоре западним дијалектом, (и ако се тим дијалектом данас нншта не пише), њих би лако било уиутити, да -ћ читају као и. Срби *