Srpski sion

СГР 1 38.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р . 9.

вац Никола 1-ви, који одмах с почетка владовања показа, да га је Бог обдарио свијема врлииама и способностима честитог владаоца. Владичански пријестол у цетињском св. мапастиру, одакле се разлијева красни мприс од светоиочившег Петра првога, остао упражњен! То је тешко синовима гордога Ловћена вичнијема на владпке, који им, у пркос свијема мукама и опасностима, предњачише свуда, где се опстанка и образа српскога тпцало, на иастире, који и душу полажу за стадо своје. Чудновато им изгледаше иануштање митрополита Никанора. Мислили су кога ће им промисао Свевишњега одредитп, да га замијени, да стави на главу митру св. Петра, која је красила велеумну главу и кнез владике Рада, иначе Петра другога. Желио је витешки народ црногорски, да у новом архипастиру стече архипастира са чпје ће митре одсјајиватп све врлине, које су јој најлепши накит и украс — ; да у њему стече : родатеља и брата, родољуба и пријатеља. Сумњао је, а сумњи му је дало повода онако напуштање митр. Никанора, који је тим дао више један повод народној равнодушности према свештенству и осјетљивој разлици у љубави, поштовању и поуздању према њему и негдашњем све штенству; што се на жалост и ако неоправдано ево већма опажа, а што мора вријеђати свако родољубно срце: јер то иде на велики уштрб напретка нашег, на иретка милог напаћеног раздробљеног нашег срнског народа. Али поелије кише свијетлије нам изгледају звијезде ; и ту му сумњу одмах

избриса дични владалап Никола први: на имеповањем Иларионовим иа митроио ■ лиша. Кнез песниК; тај срећни препородитељ и ра1ег ратае, одмах познаде, да под црном мантијом Иларијоновом куца свијетло, чисто — родољубно и племенито срце, па га 5. августа исте године именова за митрополита своје богохраниме државе, Црие Горе побједоносне, мученице праве. Три године је управљао Иларион митрополијом у својству наименованог митрополита и кроз то вријеме, неодморннм својим радом, оправдао опћу наду, да ће тешким жезлом архијерејским, знати побјеђивати све што му доброме развитку богохрашгае пастве буде на путу стајало. Године 1863, кнез-пјесник посла Ила риона у Русију, словенску дику, ради по свећења, и 23. маја исте године, рукоио ложи га за архијереја преосвештени Исидор, митрополит петроградски у Александро-Невској Лаври. Овом приликом даровао је блажепоиочивши цар ослободитељ Александар II. младоме митрополиту Илариону крсш и ианагију у бриљантима у вриједности од 5000 рубаља. Са носвећења вратио се је у очи петрова дне исте године, и прву своју архијерејску службу одслужио је на петров-дан. Вптешки народ црпогорски, с највишим нестрпљењем очекпваше га, па га је оправданом радошћу и иредусрео. Дочек је био пристојан и искрен. Ђаци су му, на опће задовољство, декламовали једну нарочиту пјесмпцу, лијепо чувеног и радљивог нашег протођакоиа г. Филипа Радичевнћа, а народ му је клицао: „Добро нам дошао, и у сто добрих часа, да Бог да!"

(Наставиће се).

ОЗБИЈШ РЕЧ ВЕЛШТОВАНОЈ ВРАЋИ СВВШТВНИЦИМА И МВРОДДВНИШ ЛИЧНОООТИ У СРПСКОЈ ПРДВОСЛШОЈ ЦРКВИ.

(Свршетак.) меморандум, који сам већ

Горе поменути еаопштио и неколицшш свештеника, гласи овако: „Мисли о уређењу свештеничке дота-

циЈе, или уведење и припознање т. ј. узакоњење „П.авославног Патроната". „Пречасни г. протопрезвитер! [Мислим, да